Delo

410 Д Е Л 0 Носле шестомесечног саветовања у Бечу, на иозив министра просвете Туна од 14 (26) априла 1851. бр. 1338/89., да му искупљени у Бечу православни епископи или што ире поднесу заједничке своје предлоге илн сваки посебице своје; поднесе му Рајачић неколико предлога потппсатих од владике горњокарловачког Евгеннја Јовановића и пакрачког Стефаиа Крагујевића 19 (31) маја 1851. Министар Тун, видећп да се ннје могло доћи до заједничких предлога, изјавпвшп своје жаљење због тога, распуети епископски збор 3 (15) јуна 1851. бр. 1601 104. п упути их у њпхове резнденцпје. Кад се једном обелодане — што да је среће, требало је давно учињено бптп — поменути Рајачпћевн предлози, п из њих ће се видетп Рајачпћева претераност и непознавање правпх потреба цркве п народа. Не само да од поднесених Рајачићевих предлога аустрнјска влада није могла правити нпкакву употребу, од којих предлога Рајачић нпје хтео ни за јоту одступити; него је он у опште бпо великп противник владиних наредаба н умишљаја, па ма како они корисни били. А то је Рајачић чинио с тога, што је он бпо, као пгго рекоемо, више политнчар, те као такав није ннкад никога питао за савет, него лн архпјереј.1 Рајачићу, уместо да је увек на уму био бољитак и напредак своје цркве и школе; он је дању ноћу мислио само о „војводовпнп српској“, о пропшрењу евоје патрпјарашке властн на Балкану, и како ће доскочпти п изиграти поједине власнике, који су се, због његовог упорства н пркоса, светили у датим прилнкама, народној ствари. За доказ, какав је Рајачић био пријатељ српске школе, навешћемо само следеће из „Успомене из нашег црквено-народног живота од Др. Теодора Мандића“ I. Н. Сад стр. 28—29. „За мпнпстровање грофа Туна (аустрцјског министра просвете) изашла су два знаменита државна акта: конкордат с Рим1 Др. Светозар Мплетић у 56. бр. „СрпскогДневнпка" у чланку ..Мпслп о српској уставно-народно.ј политпцп", рекао је за Рајачпћа ово: „Па и где је било жпв.л.ег заузпмања за народ — од стране црквених иоглавара — опет смо иозналп, шта то значп ослонптп се само на .једног човека, н судбпеу народа у његове руке иоложпти, илп положптп моратп. Доказ нам је у том последњп наш у многоме великп патрпјарх. „којп је ппак често у одлучним часовпма пут к бољем водећп промашпо. — помпслпмо само па годину п полптпку после нокрета."