Delo

СРУЉ ИЗ ЉУБАРТОВА АДАМ ШИМАЊСКИ Бнло.је то године... али оставимо годину, доста да је бпло. а било у Јакуцку почетком октобра, на неколико месецн по моме доласку у ову престонпцу мразева. Реомнров алкохолни термометар показивао је 35° хладноће, те сам са страхом помишљао о будућности мога носа н уишју којн, недавно са Запада, снажно ми изјављиваху свој протест протнв насилнога аклиматизовања, а баш су данас имали да пздрже потежу пробу. Пре дан два је у варошкој болници умро један члан колоније, опанчар Петар Балдиг; и јутрос је требало да му одамо последњу пошту: да закопамо у смрзлу земљу његово тело. Чекао сам једнога познаника којн ће ме нзвестнтн о времену погреба; чекао сам мало и, осигуравши најбрижљпвије нос и ушн, кретох за осталима ка болннцн. Болница је била иза вароши. У дворишту, мало подаље од осталпх зграда, стојаше помања дрвена зграда — капела. У њој је почнвало Балдигово тело. Отворпше врата, уђосмо, и унутрашњост учини на све нас силан утисак; беше нас десет-петнаест и свн се, и нехотице, згледасмо: стајали смо пред хладном и нагом стварношћу, непокривеном никаквим дроњком... У шупи, без стола и столице, ништа сем зндова белих од пња. на поду, снегом покрпвеном, лежао је тако исто нњав, увијен у некакав чаршав или кошуљу, огромнн, бркати труп. То је био Балдиг. Тело се било страшно смрзло те, да бн се могло метнутн у спремљени сандук, примакоше га вратима. светлости.