Delo

СТОЈАН МУТИКАША 235 него ■ што му је прије три дана продавао и одби га. Ствд та некако Д1 од тих муштерија. До данас га гледалп к као газду и погађали се с њим као с газдом, а до три дана ће га гледати као момче, нпти ће се окрећаЈПЈаа њега. Стид није знао друкчије прикршити, него осорношћу и осјећао је особиту насладу у томе, што још може да се окоси на некога и да га одбије од магазе. — Момак, па момак! — рече уздахнувши. — Па још да ми је каква плаћа! II падоше му на памет ријечи Маркове и Јегуљине. Сјети се како су га они наговарали. II наљути се још внше, што није био толико срчан да их послуша и да заиште вишу плаћу. У љутини затвори и магазу раније и пође право кући. Газдиница Анђа дочека га на вратима и баш иружила руку да га мало пљесне по образу, али, зачуђена, спусти је и стукну корак натраг. — Шта је тебп? — запита. — Ништа, — одговори он, треснувши кључима о тле. — Ништа ми није. — А што си љутит? — И не био га љутит, — осијече оштро. — Од газде стигло писмо, па да не будем љутит. — Па? — Па пише да ће доћ' за два дана. Газдиница приступи ближе и спусти му руку на раме. — Па нек дође, фала Богу; и треба да дође. Стојан је погледа мрко. — Ја знам да си му се обеселила. —- Мог'о је, вала, и још који дан останути, — опет ће газдиница, осмјехнувши се ђаволасто, — ама опет треба да дође. Неће за навијек тамо остати. А ако и дође, шта ће нам он сметати ? И опет се осмијехну. Стојан оступи од ње, сједе крај пенџера и наслони чело на хладне демире, пустивши, да га лозово лишће шкакљи по врату. — Теби неће сметати, ама мени хоће. Газдиница се мало намргоди и подбочи се.