Delo

А свн касабалпјскн трговци и трговчићи сад су моје муштерије, — иастављао је неуморно. -- Сваки дан стиже од њих пара, наредаба. Ни ја, ни три момчета Перина не можемо љуцки да освојимо. Пуца глава, брате, окреће се капа на њој... Ама не смета!... Нека ја само радим, па не смета!... Само паре, паре, паре да згрћем, па макар не јео и не пио. Какав ручак? Шта ће ми ручак? Посла, посла, пара дај! Без посла се не може, а без ручка може! — Ах, — уздише газдиница склапајући очи, наслања главу на лијево раме, на раствара уста и као да хоће да удахне што више ваздуха, иснуњена оном чудном пјесмом, ваздуха влажна, прохладна, миришљава... Неколика листа дудова, у игрању своме, отргли се и почели падати по њојзи. Један јој се зауставпо на коси, један на образу, а два се спустила управо нод подвољак на меке, голе прси. А она нпти је осјећала, нитн пх стресала са себе... Само је скланала очи, лешкарила, узднсала. Па све је то мало, пего сад вас шехер прича о томе, колнко сам за твоје паре земаља и кућа накупов'о... — опет ће Стојан одушевљеније. — По главној чаршијп, по свима љевшијим махалама има барем по једна моја кућица јали барем кућиште... Све то купио џаба на суду!... Још само да се одважим, а има се пара, па ћу брже ночет’ нове куће граднт... Хоће зинути све мало и велико у шехеру и гледат’ у ме к'о у какво чудо. Онда ћу ја бити крупан, јер ће то бити најљевше куће у шехеру. Шта су куће Перине, газда Радованове и газда Иетрове? Ја хоћу, да буду моје још више! Хоћу, јер сад се има пара!... Ту су твоје паре, а ту су паре и из магазе... Штедићу од сваке друге ствари, а трошићу у куће, па кад се запита: „чије су најљевше куће у шехеру“ да свак живп одговори: „газда Стојанове!“... Раздрагани Стојан пзговарао је задње рнјечи са таком дреком, да се газдиница пренала и тргла. Образи су јој горили, црвени нопут макова цвијета, а нодвољак јој је подрхтавао, трескао се као у жедне кокоши. Великим, сузннм, пуним незадовољене страсти, погледом нремјераваше Стојана. Затим је лагано, иузећи, нриступала н врелу руку обавијала му око врата, а главу спуштала на прси. II по свој Херцеговини купићу још кућа, — узвикиваше он бјешње, отурујућн јој руку. — У које мјесто дођем, нек нмам своју кућу... Тако ће, ето, бит' оно што сам желио