Delo

СТОЈАН МУТИКАША 195 тан, ружичаст, гиздав, обасјан немирним пламичцимакоје стотине мањпх и већих свијећица, што су на свима прозорима гориле. Гледајући Стојан застаде и, по некоме чудноме нагону, спусти штап на снијег, скиде фес са главе, и, дубоко се преклонивши према звонику, поче се крстити. Дошавши у цркву, стаде на вратима. Свјетлост мпогобројних свијећа удари му у очи и загушљив, влажан задах занахну га изнутра. Црква је билапрепунасвијета. Он јепред собомвидио главе, само главе, чупаве, потшишане, подбријане и ћелаве, које се некако свијетлиле мимо обично. Једва се некако могао прогурати и дотетурати до банка, за којим је мршави газда Никола Гаћан продавао свијеће. Стојан прислони штап уз банак, фес стрпа у џеп и опет се поче крстити, шапћући прп томе све молитве, што их је још као ђак научио. Нвучнн глас попа Тодора одјекивао је кроз цркву п орнло се умиљато, складно пјевање школске дјеце, али га он нпје слушао. Само се крстио и молио. Изгледало је, да у читавој цркви не бијаше побожнијега човјека од њега, изузимајући једнога старца, којијевише клечао него стајао, а метанисавао непрестано, ударајући челом о мермерни под црквени. Тек кад је све молитве очитао и кад ннје знао шта ће више, одахну мало п поче се обзирати око себе, посматрајућп остале богомољце. Биле су ту неколике ситније газде, којн му, смјехуљећи се, климиуше главом; била су н два-трн познатнја му бакала п неколико хамала. Презриво иогледавши хамале, окрепу се на другу страну, гдје су стајале неколпке бабе, од којих је запахњивало мнрисом увелога босиока, што су га мељавнле међу прстима. Погледавшн боље па бабе, Стојан избуљи очи н поблиједи. Млада, пуначка женица, румена н свјежа као нрољетњи пунољак, стајала је тред њих, оборила очи у земљу, и, држећи савијене руке на појасу, тпо се молнла. Стојан познаде Росу. II никада му се љепша и мплпја није учнннла. То као да сада није била жена са овога свијета, него неко узвпшеннје, надземаљско биће!... Н>ему закуца срце и дуго, дуго није могао одвратнти погледа са усана јој, око којих је н сада трептпо блажеп осмнјех. Чим се свршнла летурђија, он стаде иоред врата, поред самога гвозденог каната црквеног. Хтно је пуетитп да прође испред њега и да јој се јави. Мислно је, да је већ могла заборавитн на све што је прошло, на све муке што јој их нанно,