Delo

застао је нред њима, као смишљајући се: хоће ли ући или неће?... Смисли се и уљезе. Је ли Перо дома? — запита једно омање слушче, што је стајало па авлији н стимавало, како се назебли врапци чешкају кљунићима, под овећом кућном стрехом. А? — запита слушче блесасто, јер му није чуло пнтања. — Је ли Перо дома? — За газду питаш? — опет отегну оно. — Овај... био је јутрос и умијо се... каз'о је да не може у цркву... овај... и иопијо је кахву, па је... па... отипГо је низ сокаке некуда..., Ннје дома. Стојану као да лахну на души. Обрадова га, што се не мора задржавати. Па кажи му, да сам ја долазио, — рече слушчету. Кажи: Стојам је долазио. — Је ли газди? — запита слушче, чешкајући се. — Казаћу ја њему: каз’о ми је Стојан, да је долазијо... овај... Стојан га не хтједе даље слушати. Окрену се и нзађе из авлије... Крену даље низа сокаке, опет не свраћајући никоме... Чак је прошао и поред газда Радованове куће, а да није свратио. II тек кад дође до Мирчетића сокака осмјехну се, погладп бркове и сврну тамо. Сокак је био ирепун дјеце, здраве, окретне, веселе дјеце. Ниједно није имало на себи капута, ни топлије антерије, а већином босоноги. Образи, уши, носеви зацрвенили им се попут варених ракова, а ноге и руке помодриле им, најежиле се. Ппак се ваљају по снијегу, скачу, вичу, галаме! Груде су летиле са свих страна и разбијале им се о главе, о леђа, о прса, а они све то веселији, смијех и граја све већи. Опазивши Стојана застадоше мало и, туривши озебле руке нод пазуха, почеше ситно поскакивати с ноге на ногу. Ђе је овђе Бошкова кућа, ђецо? — запита Стојан гледајући их. Кога Бошка? — заниташе дјеца једногласно. — У нашеме сокаку има осам Бошка... — Бошка Бенетала. — Ено је! II сви упријеше прстима у једна омања, прилично нова врата, чнјн је горњи днрек бпо сав окићен бршљаном.