Delo

СТОЈАН МУТИКАША 199 — Аха, лијепа кућнца! — прошапта Стојан, упутивши се тамо. — Лијепо је Бошко купио... II ту Роса живи! Кад се приближио вратима, опет заглади бркове, поправи трабалоз, а златни сахатни ланац повуче у напријед, да се боље види. — Мучно ми је, ама опет хоћу да је впдим, — опет прошапта. — Први се севдах никад не заборавља! А дако буде заборавила на ону бруку. Ступивши у малу, тијесну авлијицу, стаде мало н поче разгледати, како је све чисто, окићено и уређено. Собна врата, ирозорски диреци и ћерчиве, недавно опранп, жутили су се попут невена, а све је мирпсало чудним мирисом, мприсом искиданога смиља и измирне. — Како је кућаница! —уздахну Стојан, хватајући за кваку на собним вратнма и отварајућн их. — Како је овђе све лијепо! — викну гласно, ступивши у собу. — Христос се роди и сретан вам празник! Роса, која је сједила поред пећи дојећн једно дпјете а друго милујући по глави, брже скочи сакрн дојку под кошуљу. — Вапстгшу се роди, — одговори поцрвеннвшп, а леђима се прислони уза зид и плашљиво га гледаиге, као бојећи се, да је не напане. — Здраво живо, Росо? — запита Стојан пружајући јој руку и окрећући главу у страну, да јој избјегне поглед. Како је Бошко? Ђеца како су ти? — Добро су, фала Богу, — одговорн Роса, прибирајући се. — Сви су добро. — А Бошко није дома? — Није. Не знајућн шта даље да пнта, Стојан сједе близу прозора и прстима поче добоватн по стаклу. Роса спустп дпјете на ћилим, па узе духан н ракију и пође да га послужн. — Студено на извану, — рече он, принаљујући цигар. — Студено. — II снијега доста! — Доста. 'Стојан прпхвати н за ракију и пскапн чашу. — Ах, слатка је нз твоје руке, — уздахну п оемјехну се.