Delo

200 Д Е Л 0 Она се намргоди, а не одговорн ништа. — Чннн мн се, да лпјепо живиш? — запита је. Лијепо, фала Богу, — одговори она, поносито подигнувши главу. — Познаје се и по тебп... Љевша си и једрнја него прпје. II сад да чојек помахнита за тобом. Она га погледа оштро, окрену му леђа и оде да остави чашу ракнјску на сто. А он је непреставо пратио једннм погледом, страстним, пожудним, упаљеним, посматрајућп јој нарочито обле, развијене кукове, плећа и рамена... — Зар се н сада љутиш на ме? — запита је, пошто се поново окренула. — Зар имаш образа да ме питаш за то? — сурово одговори она, сијевајући очима. — Ти ме, бива, ружнш, а не питаш јесг.м ли ја крив био? — дочека он јаче. Она окрену главу у страну. — Ја би волила, да не говоримо о томе, — осијече. Што је бнло, то је и прошло... Ја сам сад удата жена, па н не мислим о томе, а камо ли да говорим. Он не одвајаше погледа од ње. — Како си пакосна! — рече прнјекорно. — Зар се могу лахко заборавнт' свн они наши састанцп?... Ја их нн у гробу заборавит’ нећу... Кад ми пане на памет... — Ако ћеш поново то спомнњат", ја ћу пзаћ' из собе, пресијече га она љутито. — Шта мислиш: ко сам ја, па да сад можеш тако зборит’?... Ако сн н газда, у мојој сн кући, а у њој не смијеш свашта говорит'... Стојан устаде и приближп јој се. Охооо, каква си то? — запита, силом се смјешкајући. — Јеси ли ти она стара Роса? А зар не знаш, бона, колико сам те нута пољубио у те оче, у слатке јамице на образнма, и у мехки подвољак. II, ноиут пијанице каквога, стаде уза њу, дпже руку, па је хтједе ухватити за подвољак. — Мичи се, крвниче! — викну она устукнувши натраг, бнјесна, разјарена. II прије, него што се могао уклонити, пзмахну оном меком, њежном руком п привеза му шамар уз образ. — Напоље из моје куће, безвјерннче један! Напоље! —внкну