Delo

•230 Л Е Л 0 вели: нису навпкли, отичу им ноге. Сетите се како се частише^ чапља и лпспца — тако вам је овде. Сутра дан изјутра рано ето ти Јапанаца, у подне — ето нх опет, н у вече — опет они. Сваки час ето ти оне њихове дугачке н широке лађе, са свиленим застором на врху и са затубастом крмом. То млађи талки долазе да јаве, даодмах зањима долазе старији талки, а ови опет јављају да долазе хокејиси. — На шта ће већ? — Тхе, све због церемонијала. — Опет? — Опет. Носе мишљење губернаторово. — Па? — Губернатор пита да ли би могли седети на патосу? рече уз осмејак Кичибе. Он се вратио из Једо, куда су га послали да преговара са Америчанима, па је заменио сад Љоду и Садагору као старији. — 0, Боже мој! Та не рекосмо ли вам да не умемо тако да седнмо, ни одело нам није тако скројено, п да нам је тешко седетн на петама!... — Па ви не морате ни седетн на петама, могли би испружпти ноге куд било у страну... — А како би било да их оставимо на фрегати? — рекоше наши и узеше се срдити. На крају казаше, да ћемо понети своје столице и наслоњаче, а губерпатор нека седи на чему хоће и како хоће. Кичибе, Љода и Садагора најпре оборнше главе, па после пристадоше. Разговор се водио у капетановој кајути. Адмирал им је још јутрос дао свој одговор, а кад је дознао, да су они опет у вече дошли да се објасне о томе, како ваља седети, није пх прнмио, већ је поручио нама да с њима разговарамо. — Губернатор, рекоше они, има жељу да вас угости, па моли да примите доручак. — Прпмићемо са задовољством, — одговорнмо ми по заповести адмнраловој. После разговора „о ствари“, Кичнбе наставп: — Губернатор ће отићи да се одмори а п вп ћете такођер поћи да се одморите у другу собу, — додаде он а врти се на столицп н нервозно се смеје, — н тамо ћете доручковати. — Самп? Је сте ли вн при себи? — рекоше некоји од нашнх. — У нас у Европи тако не раде.