Delo

'238 Д Е Л 0 јева оно за шта се сви пророци боре и за што су се борили, н давајућп томе називу више спмболичан карактер, Карлајл успева, да га на крају крајева чак и због тога оправда. II Олнвер Кромвел псто је то хтео, велп Карлајл, на шта се пма приметити, да Кромвел и Нокс нису псто, и да основатн теократију као снстем значи нсто тако учиннтн немогућим пророке као што и друге сталне форме жнвота сметају правим херојима, да се развију. Али о томе ће бити говора доцније. Петп тнп великог човека, књнжевник, сасвим је нова појава. „Никад до, од прилнке, пре сто година није се видело да каква велпка душа живи одвојено, за себе на тако анормалан начин, напрежући се да надахнуће, којејеуњој, изрази штампаним књигама...“ (стр. 207). А књиге су права чуда, оне уверавају људе, оне утнчу формирајући читаве народе и поколења. Лнтература је апокалипс прпроде, откривење „отворене тајне“ њене. Мисао је створила све што носи назнв људске културе, а књига је непосредни израз мисли. II сад треба, велн Карлајл упоредитп зиачај књижевника са бедним положајем, који он још увек заузима у друштву. Пстина да су болови и патње добре, да се види ко је нскрен, ко уме да трпи. Али не сме се та борба књижевника за одржање своје оставитп слепом случају, она се мора органнзнрати, јер уређење у коме „ваш краљевски Џонсои чами нерадан у соби под кровом, нли је упрегнут у јарам у нздавачевој јазбпни; где ваш Бернс умире сломљепа срца као ппјанац; где ваш Русо, доведен до лудог очајања, запаљује француску револуцнју својим парадокспма: то је најгоре уређење“ (стр. 225). Међу тпм и ако Карлајл на овај начин сасма умесно указује наједну велнку махну модерпог друштва, он ие чпни ннкакве одређеније предлоге како да се томе велнкоме злу доскочи. Оп само указује на пример Хинеза, који теже да књижевнике учине својпм управљачнма, али иити је ирнмер добро нзабрап, нити казује много. Као преставнике хероја као књижевника Карлајл нзносп Џонсона, Русоа и Бернса. Оп н сам увнђа да прнмери нпсу добро изабранп и изречно велн, да бн Гете бно прави нреставник типа књижевника, онаког како га он замишља. Јер Гете је за њега нравн херој, за њега је он „један племеннти прнзор, јгдан велпкн, старинскп херојскн човек, говорећн и ћутећп као какав стари херој,у облнку најмодернпјег, дубоко васнитапог дубоко образованог књижевнпка“ (стр. 212). Алпспогледом на