Delo

240 Д Е Л 0 живота у њој ои је још једаниут доднрнуо стварност п борно се за њу: он је вршно посао пророка у своје време (стр. 250). Његове књиге као и он сам нешто су нездраво; ту нема беле сунчане светлостп, него нечега оперскога, нека врста вештачког руменила (стр. 251). Док Џонсон показује колико за свет може учинити један пророк п поред свих неповољних околностп за њега, дотле Русо показује страшну гомилу зла које у тако рђавој организацијн може пратпти добро. „Љега су могли затворити у собнце, моглд су га исмевати као лудака, могли су га оставити да скапава од глади као дпвља звер у кавезу; — али га нпсу могли спречпти да не запалп свет... Тешкоје рећп шта су могли управпицн света учинити с њим! А шта је он могао учинити са њима на жалост је доста јасно — гплотинирати великп број од њих“ (стр. 252). Роберт Бернс је најчудноватија фпгура у осамнајестом веку. Он се јавио „као какав мали извор у стеновитим пустим местнма — као каква пенадна светлост небеска у вештачком Уапхћа11-у“ (стр. 252). Бернса сматра Карлајл за највећу британску душу која се је јавила у ХУШ-ом веку. Његов је живот био горак и пун трагедпје, али он је био велнка херојска душа, слнчна у многоме са Мирабоом. II једап н други пупн су силне жилаве снаге тела и духа и код обојице она почпва на темељу веселостп. Бернсови списи само су један маленн део њега самога, разговори његовп много су још значајнпји од његових списа. Овај скотски сељак са жуљевитнм рукама био је подједнако у стању да својпм говором привлачп како херцегиње тако и просте слуге и слушкиње. II та његова привлачна реч била је на послетку узрок његовој пропасти: велика господа долазила су да се забаве са њим, а он је тиме изгубно мало по мало своје „лавовство“, пао у беде, у ногрешке н — подлегао. Последња и у исто доба по Карлајлу најважннја форма херојизма јесте херој као краљ, владалац. Заповедник над људима, онај чијој се вољи наше воље морају покорптп и у овом покоравању наћи добро своје, најважнијн је међу великим људима, вели Карлајл (стр. 263). За њега гласачке кутије, избори, парламенти, законске реформе и томе слично има само у толико значаја, у колико све то води избијању на површину најспособнијег и најумнијег човека, правога владаоца и краља. Па и све револуције могу пмати само тај п никакви други значај. Француска револуција, ма колико да је једна наклена и у мно-