Delo

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 247 јаности да му се учинило као нешто необично. Први је утисак био, како је он то схватио, био као неко осећање да се свршила његова упутарња борба, свршило се са колебањем, да су мостови већ прекинути, и да је ствар свршена. Неки унутарњи глас стао му у души викати да се ствар свршпла пре свега тога што је он постао достојап презирања, или баш у тој мисли спојило се очај и лакнуће, јер је сама у себи говорила кад је већ тако, онда се мора измирити сам са собом, као са нитковом, а у таком случају „нек пропадпе све и нека све ђаво носи!“ Ниткову није бар потребно да се бори сам са собом и може сам себи да олакша. Да, то се догодило и свршена ствар. Чпнећи невере Марини, згазиће њено срце, згазиће на образ, на начела на којима је зидао зграду својега живота, али ће у размену за све то добпти госпођу Машкову. Сад, једно од овога двога: или ће га она тужити мужу, и сутра је с њим већ двобој — а то ако буде нек и буде — или ће ћутати, а у том ће случају бити његов сукривац. Сутра ће лепо Машко отнћи, он ће добити све за чнм жуди, па ма и свет после пропао. Ако га не буде тужила, боље да му се н не опире впше. Он је замишљао да га она неће стављатн на искушење, илп ће то тек чинити да се нред светом учнни. Опет му узавре крв. Она њена равнодушност која је некада у њему будила толико осуде, сад је постала нешто што га нривлачи. Замишљао је како ће то • изгледати сутра и њену млакост. Поред све збрке у мислима ипак је добро схватио да ће она доцније баш у тој својој млакостн тражити оправдања себи, рећи у себи да она ннје сама хтела тога, него да је на то прнснљена, а на тај ће начин варати своју савест, варати Бога, а по потреби и мужа. II мпслећи тако осуђивао је њу само толнко колнко је жудео за њом, али је осећао да ни оп сам не вреди впше п да на основу неког одбирања пе само прнроднога него н моралнога да онп принадају једно другом. Осетио је п то да је сад за њега п сувнше доцне да са тога пута сврати, н, кад су једаипут другој жени рекла „волпм” она уста, која су се Марини заклела на верност, да је онда извршен највећп злочин. Оно даље само је нроста последнца, коју би ваљало одбацптн као нешто што је сувншно. Мислно је да мора битн, тако су мислили сви онп који су квптпралп са образом п примплн се нитковлука, алп и то му се размишљање о томе учинп ко-