Delo

Б Е Л Е Ш К Е 235 ладе. Од преведених песама има седам сопета од Виљема Шексппра, по једпа од Роберта Берпса, Џопа Кпца, Едгара А. Поа п Оскара Вајлда; затим неколико сонета од Јелисавете Браунпнг п једапајест нрепева из „Куће жпвота" од Даптеа Габрпјела Розети. Што год ко хоће може о Св. Стефаиовићу говоритп п мада и он сам •за себе каже: „Нпшта мп људско ппје душп страпо“, ппак једно остаје тачно, а то је да он пије прави песник нп по осећању, ни по мпслима, нп по његовом нескладном пачпну пзражавања п рогобатном стплу, којп нарочито чшш, да човеку пзгледа, кад чита њсгове стихове, да је осуђен да скаче с бундеве на бупдеву у место свестраног ужпвања, саучешћа, храбрнх потстрека п свега онога што је дужна да пружп п пзазове права поезпја. Додуше да се нађе п по гдекоја орпгпнална мисао („У пме Вечнога“), по које пскрепо осећање п по неко лепо место, алп је све то пало у засепак непеснпчке личностп Стефаповпћеве, готово псто онако као што у зору по насељенпм крајевима умилне славујеве мелодије ишчезавају пред сплнпм п заглушппм кукурекањем много већпх п јачих кокота. Поред све жудње и напрезања за изразитошћу нису му далеко одмаклп ни описи прпроде. Пре кратког времена у једноме чланку, у коме је псказао свој суд о неким нашим иравпм песницима, госп. Стефановпћ је тражпо од пашнх песпнка да но опевају „наше конвенционалпости1' већ опште светске болове. Због тога нам је сада и иала у очи нарочпто његова „песмпца": велика обмана (отр. 56.), у којој је господип Ст. зажелео да пам покаже да је он п песимиста. Алн је тај песимизам тако бедан п јадан, вулгарап и толпко „песнички", да би га без икакве боја.зни, могао изразити и какав најобичнпјп ћпфтпнскп филпстар. Стефановпћ. некадањп „соцпјалац“ а данас по струци лекар најсвечаппје и у „песничкој“ формп изјављује дапас, после толпкпх естетпчкпх студпја п тако велпког осећања за човечанство, да су све оно само силне лажп што су год казала два највећа ума деветнајестог века — Маркс п Дарвпн. Чптајућп друге неснпке Стефановпћ је зажелео, да п сам постане песник, али не само што то нпје успсо, него је п овом својом (другом) збпрком песама орпгпналппх п лреведенпх показао: како уме непесн п ч к и преводптп дпвне стпхове својих велпкпх учптеља. — Ова књпжица у нашем новцу стаје 80. п. д. Два живота. — У последње време код нас се опажа продуктпвнијп рад на лепој књпжевностп. Поред наших старпјпх п већ прпзнатпх ветерапа на томе пољу готово сваког дапа вас пзненадп по неко ново пме бпло засебпом збирком песама или прпповечпца бпло каквпм прнлогом у коме од нашпх лпстова. Дабогме да се п таквоме раду наше млађе генерацпје морамо радоватп. само ако он може да пздржп ма п најпопустљпвпју критику у својој областп. Омладпна. као п свп другп, дужна је да радп. да се одушевл.ава, да иева. прпча п да се запосп пдеалпма, алп при том не треба ппкад да пређе гранпце скромпостп а парочпто природностп. Јер пзвештаченост у ма чему зпачп поред самообмапе још п варање другнх. „Два живота“ (стр. 82) од господина Д. Фртунића, којп нзјављује за овоземпп жпвот: „А жпвот је овај само једап велпкп, нездрав. бувован сан. Ја сам то впдео, ја сам то осетио“, ие пружа здравом п небуновном читаоцу нпшта од свега онога