Delo

102 Д Е Л 0 је ударио право у срце. То је такав удар, да Леонора врисне и падајући на колена довикне мужу: „Уби ме, Жераре, он је бпо мој љубазник“. Жерар је не убија, он је оставља да крај њега живи и испашта тешку кривицу а Нест је подиже с речима: „Ми, пријатељи и поштоваоци живота, ми грешници који у створењима, иодржавамо нашу сестру у слабости, ми ћемо учинити да се ипак заврши влада Каинова“. Кад видите овај комад, кад изађете из позоришта није вам могућно, а да се не замислите о овоме проблему. Страст ће и даље чинити своје, а сажалење и милосрђе неће битп у стању да спрече да се крв не пролије. „Човек из пећине“ опет ће се појавити, атеоријечича Неста неће бити довољне да његову оружану руку зауставе да не пролије крв свога брата. Типови су сви из живота, само бисмо мало посумњали у Виварса. Мало је таквих љубавника, па баш и да и најискреније, најсилније љубе, који би у једном таком тренутку заврпгали самоубиством, а оставили љубљену жену у рукама разјареног мужа и то још онаквог каква су браћа Гуржпрани. То бегство, у том тренутку не би учинио карактеран човек, какав треба да је Виварс, а његова оправдања која Несту казује сувише су слаба и натегнута. И техника је таква, да јој се може мало замерити, на два три места морала су доћи дужа или краћа објашњења, која су потребна, да разјасне за што је нешто морало бити. Да тога није било, имали би смо пред собом савршен комад, овако имамо пред собом врло добар комад. Игра је била нрилична, али не онаква какву смо могли счскивати од наших првих снага. Д. /1. Стеванови^