Delo

АДАМОБА МОЛПТВА 219 II чини му се: свемир сав се дивној смије! — Ал не би така била, да од Еве није! Ко цјелов Адам сркне јагоду румену, Ал мислит на сласт није ни могао њену. У глави в'јек му грми: чека те расуло, По смрти црви тјело изјешће ти труло! II тек јер Еви сласне јагоде су биле, Стог Адам шутећ пође поред жене миле. Те јагоде су брали покрај грма густа, II стављало их једно другому у уста. Ах! кличућ стане Ева, засја све јој лице: Уз горски поток кад су брали јагодице, Ту засја зв језда дивна, шљунком запретана, Ко јагода ил ружа ватром обасјана II сегне за њом страсно — алем-кам је бпо! II Адам сам се жару његву задивио! Драгуља стану жељно бљесак тражит варав, За играчке што створи љајчица си нарав. Ту рубим жарки сја, а зелен смарагд гори, А хијацинт у вјечној уз њих пламти зори, Ту љубице се дивне аметистом створе, Берили многи горе чаробно ко море, Модрином сафир збуни праоца нам свега, Јер Евине ко очи глеђу га из њега; Ту жути топас искри као вино жарко, Тиркизи модре као небо љетно, јарко. Ко крв у срцу јадном тамни гранат пламти, Љепота таких Адам из раја не памти. „На оно брдо хајдмо, откле све то тече, То молећ, горећ жељом, мајка Ева рече. Од жеље жарке очи љепше јој засину, Но игда зв'језда сјајна што се небом вину. Од удивљења дах се Адаму уставља, II нека виша сила тјело му осавља, У оку здвојном саме пресуше се сузе, За Евом Аадам ступат к врелу среће узе. IIII тако дођу прва дјеца земље мајке На тјеме бр јега као на праг дпвне бајке: