Delo

ПОРОДПЦА ПОЛАЊЕЦКИХ О " О < I Али је хтео ипак да да мало наде девојкама, те рече у пркос својему убеђењу: — Ране ове врсте или су одмах смртне, или се излече. Госпођнца Јелена не одговара ништа, само јој се лице стаде стезатп а усне бледети. Јасно је било да се у њеној души тајила мисао да и он може умрети, а она то не би хтела да буде. Доста јој је било оно самоубиство, а у исто време стало јој било до нечега вишега него што је спас Пгњатова живота. Швирски се стаде праштати. Овде је ушао био са готовом беседом за госпођицу Ратковску, којој се решно исповедити да је без икаква права осуђивао, исказатп сву пошту, коју гаји према њој и молити је да му буде нрпјатељ; али пред стварном трагедијом ове две девојке, пред страхотом ове смрти и овог, већ готовог леша, одмах је увидео да је неупутно и мало све што је намеравао рећи, и да за такве личне и сањариске ствари није ту време. Он само ћутећи притисну на усне руку госпођице Јелене, а затим госпођице Ратковске, изађе из те собе препуњене мирпсом јодоформа н несреће, н дубоко одахну. У његовом сликарском уображењу сад се јасније оцрта Завиловски, промењен, старнји за десет година, с увезаном главом и поцрнелим уснама. II поред све симпатије, којујегајио према њему, спопаде га наједаред одвратност. — Лепо чова пробио себи чело, упропастио таленат, па ни мукајет! А оне се сиње кукавице тресу, падају на нос од умора п цепте као лист од трепетљике. После овлада њим нека саревњивост, неко туговање над самим собом и стаде сам са собок разговарати. — Е, моја матора момчино! А да си ти гурнуо у твој таленат залогај олова, ннко поред тебе не би ишао онако на прстима! Даљи му разговор прекиде пан Плавицки, који га срете на углу улице, задржа и отпоче разговор: — Ја сад баш из Карлових Вари. Господпне мој! Колико је ту само красне женскадије! Сад идем у Бучџнек... Видео сам се већ са Полањецким и знам да ми је кћи здрава; али ми он некако скучен изгледа. — Пмао је једа! Јесте ли чули о Завиловском. — Чуо сам, чуо! Шта веле жене? Шта мислите вн о том?