Delo

386 Д Е Л 0 гиозности, која је одатле преношена у народ. Кад је у средњем веку, за време татарских најезда и ропства, народ често остајао без хране и склоништа, манастири су свагда драговољно узимали на себе хришћанску дужност да свет псхране и душевно окрепе. Изишавши нахрањен и утешен из манастира и вративши се на своја попаљена и порушена огњишта, народ .је удешавао свој живот према обрасцу, који је видео у манастирима. У обичан п грађански живот уношена су монашка правила и манастирски обичаји, а норед њих поче у руску душу широким и бујним струјама улазити и истинита хришћанска религиозност, којеје од увек у изобиљу било у руским манастирима и која мало по мало обузе читав народ и све слојеве друштвеће. Уздизање у област Божју, у царство верских идеала постаде мало по мало руска суштаствена, етничка особина, а потреба Бога и Богу угодног живота иостаде преча и од саме брнге за насушнн хлеб. Аскетство, неопажање земаљских блага, потреба страдања и бола, одушевљено праштање увреда, детињска незлобнвост, способност баснословног жртвовања за другог, за веру, за мисао постадоше сталнп атрибути правог руског човека. Толстојев Јелисије у „Два старца“, Тургењевљева Лукерја (Живе моштн), Лиза (Племићско гнездо), Достојевскога старац Зосима (Браћа Карамазови), сестра и мати Раскољњикова, Островскога Катарина, Љесковљев војник Постњпков п Чеховљева Зпнапда (Прича непознатог човека) — нису само лене поетичке слике, којима руски песници казују друштву како треба живети, но су то у исти мах и констатације истине, указивање на факта, којих има тако много у руском друштву, да се с правом могу назвати његовим типским обличјима. Појмљиво је да је народ са таком душом оберучке прихватио ндеју уметничке литературе, кадје она, заслугама Ломоносова, Державина, Карамзина, Жуковског и најзад Пушкина, унесена у Русију. Руски практпчки дух одмах је осетио да ће му поезија — у којој је живот човековнх осећања полазна и излазна тачка — бити неодољиво силно оруђе за стварање религпозног и етичког сазнања, за ширење вншнх духовних начела у друштво и народ. Руска практичност, једна такође битна особина руског душевног живота, била је од пресудвог утицаја при опредељивању и грађењу садржаја н правца књижевности која се заснивала. Тај је национални практпчки дух учпнио да се, при уношењу /