Delo

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСНИЧКИ РЕАЛИЗАМ 391 дела допста и јавнше у производима Гогоља и љегове школе, коју представљаху уметиици светскога гласа: Тургењев, Гончаров, Достојевски и Толстој. Свп су пам тп ппсцн, поред својпх великнх песничких пропзвода, оставили и по који, већи или мањи, састав, у коме расправљају о начелима песнпчког стварања. У том погледу пма највећих заслуга Гогољ. Он је у својој „Преписци са пријатељпма“, у својој „Ауторској исповести“, „Портрету“, „Мртвим душама“, у својој огромној преписци веома често са пстинским даром анализе и геиијалним проницањем говорио о поетнчкој уметности, о задатцпма приповетке, романа и свега песничког стварања. Па како су његовп погледи на задатак поезије од сувремене му и потоње књижевности потпуно усвојени, држим да неће бити сувишно, да неке од тпх погледа, који Гогоља највећма обележавају, овде саопштим. У свом писму песнику Н. М. Јазикову, Гогољ се овако изражава о задатцима песништва: „Садашње је време као створено за лирског песника. Сатнром се данас ништа учннитп не може; простом сликом свакидашњег живота, коју је уочпло н описало око сувременог светског човека, никога нећеш разбудити: јуначки је заспао данашњи век. Не, него ти нађи у прошлостп догађај сличан садашњици, прикажи нам га јарко и јасно и порази га пред очнма свнју, као што је кадгод био поражен од гњева Божјег; у прошлом удри садашње и двоструком ће се снагом опасати твоја реч: услед тога ће живље изаћи пред нас прошлост, а садашњост ће, од бола, до неба пропиштати... Ти имаш за тако што и оруђа и средстава: твој стих нма снагу — и ону што коре, и ону што подиже. А сад је потребно и једно, п друго... Обрати се, у виду лирског поклнча, к прекрасном, али заспалом човеку. Баци му са обале даску и викпи му, колико те грло носи, да спасава своју јадну душу. Јер он је већ далеко од обале, њега већ носи и носи таштина „вншега света“, носе га ручковп, иоге играчица, свакпдашње опијање које га и морално успављује; он се и нехотице облачи у тело н већ је сав ностао тело, а душе'у њему скоро и нема. Завапн вапајем и изнеси пред њега вештицу-старост, која му иде у сретање, од које је и железо милосрдније и која ниједно нзгубљено осећање лепе младости не враћа назад. 0, да можеш да му кажеш оно, што треба да каже мој Пљушкнн, ако само кад доспем до треће књиге „Мртвих душа“! Осрамоти у гњевном дитирамбу најновнјег каишара