Delo

ПУШКИН И РУСКИ ПЕСНПЧКИ РЕАЛНЗАМ 395 сам себн јасно не одреднм шта је високо а шта ниско у нашој прнроди, шта су наше добре стране, шта лн мане, — ја не могу приступати раду“ — тј. не могу давати маха својој творачкој, поетнчкој, комичкој моћи. II то прпзнање песниково није само одломак из његова дневника, сведоџба тренутпог колебања и пољуљане вере у свој таленат, — но је то појава, која се потпуно слаже са природом Гогољева талента, са његовим погледима на задатке несничког стварања. Цео је живот Гогољев дирљива исторпја тражења религиозно-моралног и социјалног пдеала п мучне борбе за достојно оваплоћење тог пдеала у уметннчким творевипама. II у тој борби он је тако строг н немилосрдап према својим производима, да пх се одмах и без нкаква колебања одриче, чим увиди да недовољно служе оном високом ндеалу, до кога је сам у даном моменту дошао у свом сопственом моралном развнћу. Први свој штампани песнпчки производ, „Ханс Кпхелгартен“, почео је Гогољ, ускоро после појаве његове на свет, откупљнвати од књижара и, као ствар незрелу, спаљпвати. 0 новим издањима својпх, етички и социјално незначајннх, приповедака из малоруског живота („Сорочинскп вашар“, „Виј“, „Мајска ноћ“ итд.) говорио је као о греху, који ће он искупити ваљаношћу и корисношћу потоњих својих дела, којима ће човечанству и отаџбинп бити од несумњиве користи. — Други део „Мртвих душа“, у који је хтео унети сву своју високо развијепу душу, унпштавао је неколико путп, док му п последњу редакцнју није спалио дан, два пред своју смрт, налазећи да му творевина није пошла за руком! Слично умеравање и сузбијање естетичког, а истицање на прво место етичког и социјалног елемента иостаје, после Гогољевог велнког примера, обична појава у исторпји руског уметничког стварања. За то су класични примери: Достојевски, Гљеб Успенски, Њекрасов, Шчедрнн, Лав Толстој. Ако чпталац узме у руке ма који роман Достојевског, он ће на првим страницама видети како је ту уметннчка форма често само стилско оруђе, а главно је соцнјални и етпчки моменат. У најважппјем роману Достојевскога, у „Браћи Карамазовима“, неноетнчки, филозофскп, соцпјални елеменат често се у такој мери прелива преко окрајака уметноснога сасуда, да понеке главе романа чнне на вас утисак пре публнцпстичког чланка илп ученог трактата, но уметнпчког пропзвода.