Delo

46 Д Е Д 0 Да се над мене нагла и косом Лик ми сав умотава? Не, не! То јесење лишће пада. Година впдно свршава). То беше бедем око божје куће Где њена стојаше нога, Изнад дубина, на простора међи Дигнут од самог Бога, А тако високо, да низгледећ једва Догледат сунца мога. Кб неки мост преко мора етра Лежи у небу самом: Под њиме струје ноћп п дана Браздају сјајем и тамом Празнину до доле, где земља се врти К6 залудна муха за пламом. Око ње драги сад дочарани Бесмртне љубави снови Блаженн једпо се другом пеже С имени увек нови’; Покрај ње Богу узлећу души Кб танки пламенови. Ал она је тихо оставила Чаробни круг им цео, Па се на наслон нагл^ да овај Од груди јој поста врео; А по њеној руци полегб сваки, Кб уснуо, љиљан бео. С неба је тако гледала време Што се у бесни’ вали’ Кроз светове тресло. Иогледи њени, Да ток му пресеку, пали. Тад зборит поче, кб да су круни Звездани певати стали.