Delo

60 Д Е Л 0 одлучан отпор цркве, а нарочито Мојсијеве и хришћанске цркве; јер и једно и друго налази се у крутој противности према Мојсијевој историји постања и осталим библијским догма које су јој придодате и које се још и данас уче готово у свима школама као први основ образовања. II с тога би, да је оштро око теолога и с њима савезних метафизичара још од почетка одбацило дарвпнизам и да се у многобројним списима енергично борило нарочито против најважнијег закључка који се из дарвинизма изводи, против „мајмунског порекла човечијег.“ Овај отпор могао је у толико оправданији и поузданији да изгледа што су за првих шест до седам година по појавн Дарвиновој и у најзаинтересованијим круговима биологије одобравања нове теорије била усамљена, хладно скептичко суђење опште, а одлучно одобравање ретко. По свом сопственом искуству у стању сам веома тачно о томе да судим; јер кад сам 1866. на скупу природњака у Штетину нрви пут јавно предавао о „Дарвнновој теорији о развпћу,“ стајао сам готово усамљен и од многих сажаљеван што сам рад да браним такво једно фантастично учење, „сан послеподњег спавушања,“ како је то сажаљиво рекао гетингешкн зоолог Кеферштајн. Ондашње стање општих природних погледа тако се разликује од данашњег, да је веома тешко изнети млађим природњацима и философима јасну слику о томе. Велико „питање о створењу“, проблем на који су начин постале поједине биљне и животињске врсте, како је постао човек, не постоји внше за егзактну науку; онда,... онда о томе не беше још ни речи. Александар Хумболт држао је на овом месту пре 27 година предавања, из којих је поникло његово славно главно дело: „Космос, главне црте физикалног описивања света.“ Кад је у нролазу додирнуо мрачие проблеме о постанку органских становника наше земље, ограннчио се на резињирану примедбу: „У емпиричној области објективног посматрања, у описивању посталог, не прнпадају тајанствени и неразрешени проблеми „постајања“ (св. I стр. 367.) Веома карактеристично је да је Јоханес Милер, најважнији немачки биолог деветнаестога века нзјавио још 1852. у својој славној расправи: „о рађању пужева у холотуријама“: „Постајање појединих животињских врста при створењу до душе је поуздано, наиме палеонтолошки факт, али све допде супранатуралистично, докле се то постајање не опази у