Delo

ЈАКА КАО СМРТ 351 научницпма, свима писцима, свима ученим стручњацима, које је мудро слушао. Умео је да заборави сувише стручна објашњења и непотребна његовим везама, а памтпо је веома добро остала, и уносио их је у своје напабирчено познавање и свесну лакоћу, јасноћу и добродушност, те је било ласно разуметн као научничке приповетке. Онјечшшо утисак слагалишта мисли, једнога од оних нространих складишта где се никада не наилази на ретке предмете, али где свега има у изобиљу, по ниску цену, разноврснпх, разноструких ствари, од кућевнога посуђа до обичних, физичких, заннмљивих справа или домаћих хпруршких алатљика. Слпкари, с којима је стално општио због свога положаја, палили су му тамњан и бојали га се. У осталом, он је њима чинио и услуге, олакшавао им продају слика, стварао им познанства са светом, волео да их упознаје, штити, подстиче. Изгдедало је да се он био одао тајанственоме раду спајања отменога света и уметника, он се славпо да познаје до ситница живот ових, и да му је у свако доба слободан приступ код оних, да доручкује с војводом Галским, који пролази кроз Париз, и ручава, исте вечери, с Павлом Аделманом, Оливијем Бертеном и Амаријем Малданом. Бертен, који га је прилично волео, што га је сматрао за особењака, говорио је о њему: „Та то је енциклоиедија Жила Верна, повезана у магарећу кожу!“ Они се здравише и отпочеше говор о полнтичкоме положају, о гласовима да ће се заратити, за које је Мизадије мислио да су неосновани, нз очевидних разглога којеје врло лепо излагао, јер је, вели, Немачкој у интересу да нас уништи и да ускори тај час што га Бизмарк очекује већ осамнаест година; а Бертен је јаким разлозима доказивао да је та бојазан неоснована, да Немачка није толико луда да доведе у иитање своје освојење доста сумњивом пустоловином, и Капцелар наметан човек, те неће да ставн на коцку последњнх дана свога живота своје дело и своју славу што је једннм махом задобно. Пзгледало је пак да г. де Мизадије зна нешто што неће да каже. Он се, у осталом, тога дана впдео с једним министром н нашао с великим војводом Владиром, којн се јуче у вече вратио нз Капе. Уметпик пије поиуштао, чак нпје, с мнрнпм погледом, одрнцао позваност најбоље обавештених људи. Иза свих тих гла-