Delo

ПОЛИТИЧКА ХРОНПКА 391 кву, ни забрана продаје земље Пољацима, и ако су немачки поданици, ни нарочите немачке банке које купују пољске земље и деле их међу немачке сељаке — толико је развијен народни понос у овог најкултурнијег словенског племена. Пољско питање је управо главни разлог зашто немачка влада с толико пажње прати руску кризу. II кад би сутра једна либерална Русија отпочела да води једну народну а не канцеларијску политику, одмах би се словенска солидарност отпочела да буди. Пруски бп Пољаци у иоложају 8 милиона своје браће налазили подстрека и хране за нову борбу. Стога иије нретерапо кад се немачкоме утицају приписује што Пољска није добила никаквих концесија и што у њеним главним градовима ванредно стање скоро никако нпје престајало. Како у овом тренутку ствари стоје, покушај да се дигне револуција за сада нпје успео. А није успео зато штојеруски сељак мировао, и сва јачина руске владе у овој велнкој борби п састоји се у мировању Пвана Ивановића. Потребе руског сељака од великог су интереса и оне се најбоље могу видети ако просто наведемо ток конгреса сељака пз целе Русије који је држан јула прошле године у Москви. Аграрно је питање било предмет других дебата, у којима је учествовало тридесет говорника. Делегат владимирске губерпије рекао је: „Оно од чега ми највише патимо није самовоља; наша патња долази отуда што ми немамо земље за обделавање. Земља треба да прппада онима који је својим рукама обрађују“. Пзасланик курске губерније устао је протпв предлога да се земља откупљује од сопственика: „Ако се земља буде откупљивала, рекао је он, онда ће се из банака узети много новаца и даће се газдама. Међутим, требало би да баш опи плате сељацима за оно тако дуго време за које су неправедно држали ова имања!“ Делегат черниковске губерније био је трезвенијн. Он је рекао: „За приватну својину мора се дати накнада. Земља није једннн облик приватне својнне. На њој нма подигнутих кућа, фабрика. Никакву накнаду неби требало дати црквеннм, манастирским и царским добрима. Кад бисмо друкчнје ураднли учииилп бисмо једну вапијућу неправду и упронастилп бисмо многе људе, међу њима п саме сељаке, који су узајмили новаца и купнли земље. Многи међу њима су, уосталом, већ упропашћени. Онп морају да продају све што нроизводе да бн платили интерес п умпру од глади, хранећи се само неваренпм кромпнрима. Нама не