Delo

284 Д Е Л 0 јући ово, мнслио би да нека мајка тепа првенчету, илп мезимчету, или једннчету „стеченом у мађије“. Док јој је „посинак“ био маче, китила му уши и врат свилом и вуницом, ђинђухама; како је „мачор“, воли га онако, ненакићепог. Данас га држи на крплу, глади га, непрестано, и час-по па изусти нежно, с пуно љубави: „0 убава! о красна, блага (слатка) моја Талке!“ Јелена Ј. Димитријевић. (Свршпће се)