Delo

288 Д Е Л 0 ходи често мењачницу и да два пут годишње одсеца купоне па за њих купује нове акције... Шеф се смејаше говорећи то, а кад заврши шану ми на ухо: — Тврдица је као мало ко! Капиталиста! Кажем вам, прави Крез. Тако представљенога човека гледао сам врло радо. Једном руком ослоњен о сто, у другој држећи перо до нола мастиљаво ниско над хартијом, стојао је он у положају мало погуреном, као да чека, и бојажљивом. Нико на свету не би могао мање личпти на капиталисту и богаташа. Уиравно на место, на коме је он обично седео и сад стајао, пружао се на таваници један од најдужих и најувцјенијих кракова насликанога полита. Могло би се чинити и да се тај крак одавно упио у његово тело и из њега исисао сву животну снагу, све младо, мушко здравље, тако је његова нрилпка изгледала мршава и испијена под старим изношенпм капутом, тако су руке његове биле прозрачне, тако његово лице бескрвно и бизживотно. Осим трага од напора, тешких и дугих као живот, то је лице покривао израз дубокога, полумртвога мира. Испод испунчених обрва, обраслих густом проседом длаком, његове упале очи лутале су бојажљиво по моме лицу, а у дубинн црних очију, под спољашњом мирноћом као и на лицу му, блистао је једнолик али жнв сјај. Је ли то био огањ страсне пожуде, који је тако зажаравао дно уморнпх зеница и обасјавао бледе, мртве црте писара званога Крези? Чинило ми се да тако пије, да је у овом сјају, којп му је светлуцао у оку, налик на трепераву малу звезду која сјаји на сред мрачнога неба, а и у целог, без мало аскеткој његовој ирилнци било више сањања но страстп, одвојеностн од земаљскога блага но пожуде за њим. Па ипак се нисам могао варати. Видело се да је мој одговор очекивао са Ж1ГВИМ немиром, да је ватрено желео да се погодба, која му осигурава сталан и доста знатап приход међу нама закључи. Тај је човек очевидпо жудео за повцем, алн зашто? У ком циљу? Мора да је оптерећеп породицом! — помислихи, и са неколико речи казах му врсту, колнчнну и услове понуђенога му посла. У нослу се одлнчно разумевао и иристајао је на све, показујући то разумевање мојих речи и прпстајање на њих климањем главе. На крају разговора поклоних се неснретно, као људи бојажљпвп п без друштвепе углађепости, по том седе на своју столицу н журно настави за тренут прекинути, свој