Delo

292 Д Е Л 0 У тај ме мах иозваше у судницу, где сам имао да заступам тежак и замршен спор једнога мога клијента. А кад сам после више од два часа, заузет сасвим другнм мислима и скоро заборавнвшп н да постоји Чињскн, опет пролазио кроз ппсарницу, у њој је владала необична ужурбаност. Радно се време свршавало, те су чиновницн свих чпнова напушталн канцеларију. У предсобљу угледах Чнњскога где облачи велики огртач с нелерином, од врло јевтине материје и прилично нзношен. под пазухом је држао неки, као.свет стар, олнњали портфељ набијеп хартнјом; очнју оборепих и не гледајући ни у кога, ишао је он ка вратима од степенпца, норед којих, разговарајући се весело са друговима, у скупоценом каиуту на струк стајаше млади п лепи грађански сип, господпн Леон. Оназпвши Чпњскога, којн иђаше к вратима оборених очију, осмехну се, намигну обешењачки на колеге, и вештнм, лаганим покретом гурну једну клупицу, која је била крај зпда, тако да Чињски закачи за њу широким скутом свога незграпнога ватиранога огртача, спотаче се, и био би пао да се обема рукама ие ухвати за кваку отворених врата. Врата се, уздрмана, заљуљаше, а са њнма се заљуља, не могавши повратпти равнотеже н високи, сухи писар црне и беле косе. Колеге пза њега свом снагом задржаваху смех, изазвап шалом господина Леона и комичннм положајем његове жртве, која се поћођаше поред врата у евоме великом огртачу. Мислпо сам да ће овога пута бар Чнњски показити гнев, увреду, да ће казнити колеге који га гоне и исмевају речју нли бар погледом. Али се он чак н не обазре на њих. Не домишљајући се, као да случај који му се десио пије бно дело пакосне мржње према њему, или не водећи о њој ии мало рачуна, пређе он праг од предсобља, и нем, неузбуђен, оборена погледа и са оним вечитим миром на лицу, силажаше ннз степенпце. На улици је днвно сијало зимско сунце, ваздух је бпо похладан, чист, оштар. С тога изгледаше да људи, који гомилом изиђоше пз суда, жпво опружају удове укочене од дугога непомпчпога седења, и дубоким днсањем лече нлућа, цео дап појена прашином и мирисом мастпда. Пшлн су журно по двојица, но неколнко, групишући се но нријатељству илп по сличности карактера, разговарали се о томе како свакн може пајпрпјатпије провести вече носле дана ни мало нрнјатца, младићи су крадом бацили погледе на младе жене по тротоару, старији су се жа-