Delo

296 Д Е Л 0 узнмао из мојих руку акта, у кабинет улете моја млада сестра с гласним шуштањем муселинских набора, са звонким отегнутнм трнлером неке модне песме. Чињски одступп пеколико корака и наслони се на зид тако, као да желп да у њему начини пролом па да се сакрпје са друге стране. Прп ногледу на ту високу, мршаву прнлику, дуге косе која је падала на јаку сивога нзношенога капута, која се је нз све снаге прибијала уза зпд, осамнаесто-годншња се девојка једва уздржа да не прсне у смех. Ја је ногледах молећиво, а хотећи затрти сву непријатност коју би ова сцена имала но нреписпвача, обратих се к њему: — Моја је сестра — рекох — желела да сеупозна са вама. — Да се упозна! Са мном да се упозна! — прошапта он тако зачуђен, као да нико на сг.ету није никад изјавно сличну жељу о њему. Ипак је гледао у младу девојку која је, у белом муселину, плавокоса и румена, пзгледала оличено пролеће. Преписачеве очи, упрте у њу, жмиркаху, капци му нодрхтаваху. Младост, здравље н веселост, удружени са господским оделом и отменошћу, тако су га, види се, засењивали, као људе који раде под земљом, кад им се очи изненада сукобе са дпевном светлошћу и сунчаним сјајем. — II ја, молим вас господине, имам сестру... — рече најзад, обарајућу очи. Само што је то иешто друго... моја сестра није внше млада... иегда... негда је н она била... али сад... то је сасвим иешто друго... сасвим нешто друго... Изговоривши то устаде, узе акта, и поклонившн се песпретнпје но икад, оде. — Чудноват човек! — рекох ја кад оп оде. — Јадан човек! — поправн ме сестра. Утисак којн је на Чињскога учинила моја млада весела сестра, пнје био скоро никакав у сравњењу са утиском којије он осетио кад је једнога дана у мојој капцеларији затекао госпођу Ружу Тронску. Та одавно мп позната дама, поседница великога мајура н мајка четворо повелике деце, баш ми је врло живо причала о страшним, непојамним злоупотребама и штетама, које су познвале пебо на освету, а које су у њеним ливадама н забранима чинпли пепоштени, безбожни суседи; а широко разастирући по наслоњачи хаљину од танке и јевтине али свилене тканине, и живо машући малим нуначким рукама у сувише тесним рукавпцама, позивала ме је да иокренем небо и земљу