Delo

ЈА ЗНАМ СУДБУ НАШУ Ја знам судбу нашу, умиљатп створе, Судбу тако црну што нас сутра чека: Једне сјајне ноћи, гледајућп горе, Седећеш у врту који руже сенче, Па док славуј пева негде из далека, Заневаћеш и ти: „Ој пелен, пеленче. Тада ћу ти доћн гоњен слутњом љутом С осветом у срцу и мачем у руци; Ал’ докле ти будем прилазио ћутом, Крадом покрај ружа што врт цветом сенче, У место ривала ког у страшној муци Слутих, чућу песму: „Ој, пелен, иеленче. М. М. Поповик