Delo

894 Д К Л 0 — То је доста тешко, усред ноћи. Најзад. покушаћу. — То п треба. — Они ће може бити обећатн, али да ли ће н доћи? — Мој ће муж поћп са вама, па ће их довестн мнлом или силом. — Ви не смете овде остатп самп, госпођо. — Ја!... учини опа, и као у клицању, чикању, љутоме нротнвљељу протпв сваког оиирања њепој вољи. Онда опа изложи, речима које не трпе нриговора, иотребитост овога положаја. Требало је иматн, пре једнога сата, помоћника и чува* рнцу, да би се предупредио сваки песретпи случај. Да би их нмали треба да нх неко дигне из кревета и доведе. То је могао да учини једипо њен муж. А дотле, она ће остати поред болесннка, опа, чија је то и дужност и право. Опа тиме исиу• њава само своју улогу пријатељице, своју улогу жене. Најзад, она тако хоће и нико не може разуверпти. Њено је умовање било паметно. То је требало иризпати, те се реше да тако и учине. Она је устала, на ту помисао да ће они отићи, журећи се да их осети далеко и да остане сама. А сад, да не би учипила што невешто док они нису ту, она је слушала, хотећи да добро разуме, да све упамти, да ништа не заборави препоруке лекареве. Поред ње сликарев собар, слушао је и сам, а иза њега, његова жена, куварица, која је помагала при првоме видању, потврђивала је главом да је и она разумела. Кад графица понови као лекцију све те поуке, она пожури оба човека да оду, понављајући своме мужу: — Вратпте се брзо, нарочито, вратите се брзо. — Ја ћу вас повести у своме купеу, говорио је лекар графу. У њему ће брже стићи. До један сат већ сте овде. Пре него што хтеде да оде, лекар је опет дуго испитивао рањеника, да би се уверио да му је стање и сад повољно. Гијероа је још оклевао. Он је говорио: — Зар вам се не чини несмотрено ово што чинимо? — Не. Нема опасности. Њему је потребно само одмор и мир. Госпођа де Гијероа биће добра да га не пусти да говори и да му говори што мање. Графица је била као уништена, па рече: — Не треба му ништа говорити? — 0! Не, госпођо. Узмите наслоњачу и седите покрај њега.