Delo

ЈАКЛ КАО СМГТ 399 — Да, све. Ну пре но што ће се окренути њему, она баци па то уништење последњи ноглед, на гомнлн хартије унола изгорене, која се увијала и црнела, она виде како нотече нешто црвено. Рекао бп човек да је крв. Она као да је нотекла из самога срца ових ппсама, из свакога ппсма, као из какве ране, и клнзила је лагано пламену остављајућн пурпуран траг. Графица осети у срцу напад надприродног страха и устукпу, као да је видела како неког убијају, затим разумеде, одмах је увидела да је видела само како се тони црвени на печатима восак онда се она окрене рањеноме, и, дижући благо његову главу, спусти је пажљиво у средину узглавља. Али он се покренуо, и болови се појачаше. Дисао је нагло, страшнп болови су му развукли црте лица, те је изгледало да не зна да је она ту. Она је чекала да се он мало умири, да нодигне очи једнако склопљене, да могадне да рече што. Најзад она упита: — Вама је веома тешко? Он не одговори. Она се наже њему, мету на његово чело свој ирст да би га пагнала да је погледа. II он, зацело, отвори очи, несвесне очи, очи залутале. Она уилашена нонови: — Вама је зло?... Оливнје! Одговорнте ми! Хоћете ли да позовем кога... уснлите се, реците ми што год!... Њој се учннн да чу како промуца: — Доведите је... нреклињем вас... Затим он задрхта под нокривачем, тело му се згрчи, лице скупи н искриви. ' Она је понављала: ‘ — Оливије, о Господе! Оливије, шта вамје? хоћете ли да зовнеч кога... Овога пута оп је чуо, јер одговори: — Пе... то није ништа. II збиља, изгледало је да се умирно, да му је лакше, као да је од ј дном пао у неки дремљнв занос. Надајући се да ће заспатп, I на опет седе поред постеље, узе му руке и очекну. Више се није мицао, браду наслонио на грудн, уста су му бпла полуотворена услед краткога дисања које као да му је цепало