Delo

410 Д Е Л 0 те версије но н;иа;ш г. Поповнћ у нашој народној књижовности. Та једина версија јс нз Херцеговине. Међутим писац одп. нреводилац књижевне приповетко о „Оливи- био је свештевик у Будви (или Котору), и његова радња се често прештампавала, на и данас још прештампава н чита у оном крају. Није дакле никакво чудо, ако јо неки од њених мпогобројних читалаца детаљнијо запамтио и причао другима, па је тако межда не непосредпо од читаоца, него посредно дошла и до оног, од кога је као народна забележена (дабоме без икакве сумње у њен чисто народпн пзвор и карактер, као што се без сумње н другим ревносним скунљачима нар. блага дешавало и дешава!) Међутим о народпом некњижевном карактеру сри. версија Манекине и осталих које г. Поповић доводи с њом у везу не може бити сумње, те је и питање о књижевном извору њихову много комплицнранпје н теже. Те верснје су скупљепе тако рећи са свих крајева Српства и Југословепства: из Србије одн. Војводипе, из Босне и Хрватске, из Маћедоније и Бугарске, те већ и по гоме захтевају много јаче доказе за тврдњу да су потекле из једног извора и то преко леринске приче из књижевног извора са стране. Тих јачих доказа, убедљивије демонстрације како је то било могућно нема у књизи којом се бавимо. Овде не могу пропустити једну споредну примедбу. Кад г. 11оповић апсолутно верује у књижевни нзвор нар. приповедака, како му није чудно да она несумњиво књижевног, етраног извора версија ,Олива“ норед све њене утврђене популарности није даље имала никаква дејства, док „Манекина“ за коју нема аисолутно ни једног стварног доказа ни спомена, да је донета са стране Србима освоји целокупну традииију народну и изазове безбројне версије на свима странама Српства, по г. Поповићевом приказу? При том ваља имати па уму и ово: Филип де Реми сир од Боманоара није свој роман Мапекину створио својом инспирацијом. Он је имао пзвор. Јункер у својој историји Франц. књижевности вели да је имао пред собом један енглески извор ове приповетке чија је грађа ,вероватно византијског“ порекла и која .је у средњем веку имала око 20 разних обрада. У колико се Боманоаров роман индивидуално одваја од тих двадесетак разних обрада, колико је у њему византијског елемента, и не би ли можда извор српских манекина ваљало пре доводити у везу. или их паралелисаги са тим византијским грађама? То су питања на која г. Иоповић оетаје дужан одговора. Једини византиј-