Delo

КРИТИКА П ВИВЛНОГРАфИЈА 423 каталанској версији недост;|јс сакаћеље девојке, те да је г. Поновић извео из ње порекло леринскс приче, пе би се морао оиако узалуд трудити да објасни недостатак тога важног момента: ои би био просто прешао из каталанског извора. Ако је г. Иоповић заиста до краја проучио ову версију, онда је свакојако остао дужан објашњења, зашто је ту версију сасвим препебрегао у тим најважнијим моментима и који су кадри сасвим поништити и опо мало вероватности што је г. Поповић изнео за <*>ранпуско порекло леринске приповетке. Није мојс да испитујем и расправљам лостоји ли зависност између каталапске версије и франц. „Манекине“ и ако би се по методу г. Поповића та зависност да.1а лако'утврдити. Да то поред све лакоће не би морало бити и тачно, и да познање прстеном нема ничег специфичног, да у опште књижевни карактер ни ове приповетке није тако несумњив као што г. Иоповић иретпоставља за све — то напомиње и сам Сишије, који у уводу овој версији каже: ,Ова новела (приповетка) где важна црта одсецања руке недостаје, могла би се навести по својим репетицијама и кехатности у стилу, као ноткрепљење оног мишљења но коме књижевни жанр приповетке изводи своје порекло из усмене приповетке.- (Котап1а XXX. р. 519). Из тога увода важно је навести и то да је Ситније мислио издати серију нових версија и чланака — напред наже да су му неки текстови били познати тек носле иубликације Увода Боманоаровој „Манекиним. На крају тога низа мислио је „допунити своје уноређење разних версија4* и ,вратити се на општа питања, које покреће ова приповетка“. Међутим на томе је и остало. даљих чланака нема ни у „Ро.манији“ нити сам их могао ииаче где наћи. Већ и из саопгптења пак јасно је да би Сишије и сам морао неке своје раније тврдње кориговати, као што је после овога јасно да г. Поповић нема шта да коригује пего просто да избршпе све својс претпоставке о Манскипи и њеном директеом утнцају на српску приповетку. Други од мојих пакпадних докумената такође је врло инструктиваи. Проучавајући изворе Шекспирова ,Кимбелина“ (СутћеПпе), имао сам прилике да се забавим студијом пок. Гастона Париса о циклусу нриповедака о Опклади (Пе сус1е с!е 1а „Оа^еиге"). Можда би се неко могао и у нас потрудити да скуии н среди свг српске приповетке ове групе. Главне контуре су ово: Муж (негде брлт, крал>, витез, трговац) хвали другоме своју жену (сестру), особнто њеиу верпост и да се не би ннком дала преварнти. Овај се клади да ће је обљубити. Ноћу улази у њену собу, у зиак да је био код ње одсече