Delo

родне и чудцовате“, пп „намештене и удешене“ н како ди се већ не пише кад се пише о коме северпом драматнчару. Кад год се је иисало ма о којој ствари каквог северног нисца чиниле су се такве примедбе. Међутим, нема ни код љнх ничега „чудноватог“, ни „неириродног“. Ту „неприродност“ н „чудноватост“ пре треба потражнти у непоенавању северне душе и њених схватања и у веровању да је оно нриродно и вероватно што је пашој душн и нашим схватањима блиско и пријемчиво. Ко с тог гледишта пође, а има пх доста, мора за невероватне да.огласи: целог Ибзена, пола Бјернсона, Хамзуна, Стриндберга. Од Пбзенових личпости: Хеда Габлер бн изгледала немогућа, Елида Вангел на и Шванхилда вапземаљске, Туђнпац из Г оспође с Мора средњевековно мистичан, Бранд и Пер Гинт апсолутно недокучнвн. Од Бјернсонових: и Клара, и Адолф Санг, и Лаура, као да су залуталн са неке друге нланете на ову нашу, а иикако да пмају свој образац ван пншчевог дела, у северној средини. Кнут Хамзунов Пвар Карепо нзгледао бн „сомболичан“. Па чак, можда, да узмемо са блажег севера две личности, ни Хејермансов Рафаел и Роза не би испали вероватнији. Кад се прегледају све те личности, самим тим што нам нису природне и природнне, долазн се до закључка да мора да постоји нзвесна северна крв, северна душа и савест, северна схватања и посматрања. Њихова су бића за нас тајанствена и магловита, пуна неке загонетне узнемпреностп, пуна. нашем оку и погледу, мрачних страна, недокучнвнх, нама страних осећања, скоро нола ненозната. II Стриндберговој Јулији учињена је у нас с три стране једна, разлпчним речпма изражена, иста примедба: „чудновата“, „немогуће“, „непрнродна“. А Стриндберг мисли за себе да је натуралиста и, што се обично не ради, енергрчно казује да је Госпођпца Јулнја „натуралистичка трагедија“! „тГудновата“ је, збиља, та северна душа: она нама и ми њој. Намп, јужњацима, којнма је ово јужно сунце, благ климат п све ове остале околиостп, формирале једну сасвим другачнју савест п другојачнје схватање но ли северцима, нарочито је тешко схватити је. Њихова је душа нама апсолутно страна и, у највећем броју случајева, отуда н „чудновата“. Нарочпто је то тако с Ибзеном. Отежавајућа је околност код њега још и то што су његове личности, скоро редовно, персонифнкације нзвесне мнсли пншчеве. II у, да тако кажем, најреалистичкијим комадима његовим, као што .је Народнн