Delo

48 Д Е Л 0 А међу тим из баште почела је да се шири нека свежина тако слатка и бујна. Само са гробља, из шапраначке цркве, звонило је звоно. А оно је звонило увек некако чудно, тешко, одмерено. Софки кад год је њега слушала, бивало је мучно, подилазилаје пека ватра. II сада поче је подилазити ватра не знајући ни сама зашта. — Ваљда што остаде сама, затворена. Није смела да седи доле у кујшт, нити да улази у ону велику мрачну, с долапима и купатилом, собу. Бојала се да ко отуда, а нарочито из оних отвора на долапима и рупа на земљаној пећи, не изиђе, не покаже се. Зато чисто побеже горе. Уђе у велику собу, седе у кут, међу оне црвене меке јастуке, „чуиавце“. II што јој дође најмучније и најстрашније, тада је обузе још јаче ватра. II то каква?! Снага јој поче да гори; чело, руке, све у зноју. Није смела да се макне, а камо ли врата да затворп, већ да би се расхладила поче да откопчава минтан, разгрће кошуљу и као увек да посматра с чежњом и болом своја пуна,-набрекла, као млеком наливена прса, и стрепећи да их не повреди, полако на њих да меће своју врелу руку и да мисли... (Наставпће се)