Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРПТАНИЈИ 223 — Слободно! рече Ожобина, па настави: „Што је сметен овај младић, тога нема на свету! Само Захолмац може битп тако сметен! Чули-ти њега! Да сам му рекао, да донесе ракије! Не веруј то, шишпне Вако! — Тешто и да си! рекох. — Е то је реч од човека! прихвати црвени Ливеша... Ти, Ожобино, нећеш бпти рекао: „Донеси, момче, ракпју!“ него ћеш бити рекао, може бити: „Шшпњн ће се увредити, ако отпдемо непонуђени!“ Је ли тако? — Јест, валај, тако је! потврди Ожобина. — А што ти, шишпне, рече да је већ време да иолазим, оно, јест, а и није, како се узме, јер, виш... — Опрости, не заб'орави на којој сн! рекох, па нзидох у ходник. Кад се вратих, соба беше загушена дуванским димом и мирисом од ракије. Сламоња беше оставио на столу хартију п нову писаљку. Обојица устадоше са чокањцима у руци. Ожобина напи у здравље моглово и моје. То исто учини и Ливеша Шипљевац. Ја им се захвалих, па седох и написах што је требало, па уклопис у писмо неколико фирауна, па се растадох са поштоношама. Освиташе ведар јесењи дан. Брзо се дотерах, па изидох. На горњем ходнику, десно и лево, беше десетак врата. Једна беху шпром отворена. Беше велика соба, раскошно намештена, еа великим столом на средини, на коме беше посуђа за јело и пиће, — дакле и на горњем боју трпезарија! Доле, на главним вратима, затекох Сламоњу, који замишљен гледаше на улицу. Стадох поред њега и започех: — Ти си, момче, Захолмац? — Јесам, господине. — Па како дође у Мавританију? — За време рата пребегоше моји овамо, па ја одрастох овде. Сви су моји номрли од црних краста. Има нас доста Захолмаца тако. — Како ти је право име. — Јоњо. — Па што пушташ, да те зову Сламоњом? — А што им могу? рече он добродушно, а развуче своје велике усне готово до ушију... Опет, најпосле, значи ухрањена,