Delo

228 Д Е Л 0 лазим, прегледам престоницу. Он ме упути да се вратнм, не истим путем, него испред двора поиздаље. То ми рече, онако пријатељски, али ипак неким заповедним начином. Куће што се нижу према двору, нису веће од осталнх по граду, али су лепше. Већ и доњн део главне улице беше будан п велика гостионица отвараше своје капке. Дознадох од некога где је Арабов стан, те уђох у мрачан, узан ходник, набпјен земљом. Кроз ошкринута врата угледах младу жену у ранаулској ношњн. Мало даље стигох до дрвених, веома стрмих степеница, но којима зачух тутањ тешких корака. Веше неки крупни Ранаул* Помисливши да сам ногрешио улаз, рекох му: — Опрости, рекоше мн да овде станује ој-укбук Араб Ветњ (Наставиће се)