Delo

П Л А В И (НАСТАВАК) IX Једнога дана, излазећи из своје канцеларије и одахнувши. помнсли да је то носледња седница, коју је имао. Јер после неколнко дана отићи ће на галицијска добра, а отуда на неодређено време у Париз, куда га ]е позивала мати. Било му је мило што оставља Холшу. Ту му је било теже живети него ма где на другом месту; зажелео се света и себи равних људи. У осталом, јесен је одузпмала селу сваку драж његову. Сада, у нодне, мало је као и сијало сунце, али вечери у пустој палати, уз пљускање кише п фијук ветра, без људскога лица и гласа, у усамљености и бескрајној досади, нису могле да се сносе. Изиђе дакле из канцеларије и постоја мало у ходнику, ногледајући у двориште. Виде старијег коњушара који је сваки дан довозио пошту, како сјаха с коња; виде, како Сила узе од њега торбу, извади пакет и однесе га у библиотеку; виде, како је Бутнер, опкољен помоћницима, с лулом у устима и рукама у џеповима од капута, силазио из двора на имања. Ови су људи чинили на њ утисак лутака, које се аутоматски крећу, црва који пузе ниско крај његових ногу. Он.зевну и, надајући се још једном, последњем пред полазак из Холше, писму од матере, оде у библиотеку. Међутим тамо је било нешто особито. Пз кабинета професорског долазио је жагор врлојасан. Леон, не нашавши писмо коме се надао, исече француске новине и спремао се да чита;