Delo

230 Д Е Л 0 али га је тај жагор тако чудио и чинио радозналпм, да је устао и завирио, ко то може бити код старога усамљеника. Спази нрофесора, као обично погнутог над столом, а нрема њему изразит профил Гжималин. Тада Леон, кога је вукла симпатија к том човеку, пође к њему, нружи му руку и пријатно се осмехну. — А! Кнез! — узвикну Гжимала, радосно стискајући пружену му руку. — Хвала Богу, кад сте остали здрави и читави! Причали су ми страшне ствари; ја сам чак долазпо да испитам Силу, који је тако посечен. Прича остаје прича. Вама се није ништа десило. — Могло се десити рђаво, да није било помоћи изненада. Спасао ме је од стида неки човек кога још нпсам могао пронаћи. Хоћете ли ми иомоћи? Говорно је да вас познаје. — Може бити. -Знају ме као злу пару. — То је био, у колико се сећам, млад човек, који припада бољем друштву, по.мало мистичар, номало идеолог. С њим сам водио особити разговор. Имаоје са мном парницу, како сам дознао, али га се Бутнер не сећа. — А разбојници су, како кажу, похватани? — Да, сигурно ће им се огадити, насиља. — Псаковски и син. Познајем н њих. Кад сам овде служио, непрестано ми је досађивао. То је човек коме ништа не иде за руком, и који се, уместо да стрпљиво сноси што га снађе, иосле сваког удара све внше буни и бесни. Сада кад већ ништа није имао да изгуби постугшо је као луд. Ви ћете сигурно у иностранство? Хоћете ли дуго остати? — Да, у четвртак. Стараћу се да останем што дуже могу. Можда ћу у Холшу доћи тек на лето. — 0 Боже! — очајно уздахну Гжимала. — Тада ће тек овде бити чуда без вас! Али одмах као да се сетно да је казао нешто што није било потребно, додаде: — Дошао сам да учпним ујаку један предлог. Има у Забужу један шведски гроб, који ћемо сутра раскопати. — Тражите благо! — насмеја се кнез. — По једној легенди има закопанога блага и овде у руинама. — У Холши га има увек! У гробу о коме је реч, не тражпмо злата, него старе споменике. Има један млади археолог, мој рођак, који ми нпкако не да мнра. И решили смо се да то