Delo

248 Д Е Л 0 Кад сам почео, оћу да довршим! — одговори Мнлан и настави рад. — Е, па, де!... де!... кад оћеш!... Само немој да кажеш после, како сам те ја натерао!.. говори старац стидећи се што тако попушта. — Ко мене може да натера? — упита га Милан, наслоннвши се на држаљу и ногледавши Станоју прво у очи. А Станоја збуни ова одлучност, не умеде нншта да му одговори, већ се полако окрете и оде, правећи сежао да нпје чуо то што му је Милан рекао. Чисто не може да позна сина. Одавно се он мења. Ово је прави комита! мисли старац. Тај се ничега не боји. Моја крв. теши се старац. Али му то никако не иде у главу. Све ће он њему друго опростити. Све! II тумарање у свет, на занат: и да не ради, и да му пркоси, да лумпује; све, све ће му опростити; али да иде у комите, он, јединац, да њега старог презре, остави, е, то не може, то неће. И сваки дан му доносн по мало страха и кида нада п спокојства. Милан једнако ради код њега и једнако ћути. II овим ћутањем као да му прети. Он га запиткује, подговара Стану да га и она пита, ако ма шта може да дозна; али Милан стално ћути; кад му они помену он се само насмеје и то је све. А то његово ћутање, старац није умео да разуме. По неки пут мисли, као да се Милан покорпо судбпни. као да сад само мисли на рад и ни о чему више и тад је као мкрнији. оставља га самог, na одлази на другу страну, али га никако не п.ушта из вида. II то непрекидно ћутање на послетку старца победи, ули му вере, умири га. Није више нрезао, зазнрао; али је ипак једен део његове сумње кружио по мислнма. Само се старац изненади, кад једном дође кући. Пред вратима застаде, јер чу жагор. Он ослушну. Милан, љут, говораше са Станом. — Шга мисли тај твој Сретен? — Тера ли он комендију с нама? С нашом кућом?... Јеси ли чула'.’... Знаш ли тн да ћу га убити?... Убнћу га као пса!... Разумеш ли?!... А Стана само ћути. — Што ћутиш?... Што га кријеш?... Што га жалиш?... Жали ли он тебе?!... Нећу ја то више да трпнм море, јеси ли чула?!... Убићу га као пса!... Упамти то!... А Стана му са страхом упаде у реч.