Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ '251 вале плећа. Јулија и Морис Артоа разговарали су мало и расејано слушали шта се око њих говорило. Њихове су се очи неодољиво тражиле и мешале се чежњиво као у младенаца, који на часовничким сказаљкама вребају време кад ће остати на само. Дан, са неба које је се навлачило металним плавилом олова, а долазио из удаљенијих врата кроз тремове, већ се увлачио у раселине прозорских завеса. Са једним осећањем досаде и умора доносила је жељу да се не спава и да се не чини тај анормални нокушај да се затварају очи кад се сунце рађа... Пошто су столови били живо однесени а оркестар отишао. аматери су жуднима игре добацпвали још по који валцер и брзу полку... Наједанпут се све устави, затворише пиано а послуга дође да угаси лампе. Прозорске завесе и капке отворише; и први зраци сунчеви, црвени као бенгалска ватра, одгонише и најзакашњеније. Те су отпратили Морис, Јулија и Клара. Прп дану, Јулија примети да је Клара бледа и рече јој: — Нди одмах да спаваш, мала... Идн, бпће ти хладно. Уморна сн н не изгледаш добро. — Да, рече... Не осећам се добро. Поднесе своје чело, на које г-ђа Сиржер прптнсну један пољубац и затнм оде у своју собу. Морис и Јулија испеше се једно за другим оно неколпко степени код трема на углу.... Заћуташе; а зналп су, међутим, да једно другом имају нешто да кажу, јер се не бејаху одвајали, а Јулијаму је допустила да је прати, а прошли су заједно п кроз празне салоне. Где ће? Ћутање и тишина је била у свима одељењима која су мало час била тако пуна и шумна... Обасја их и светлост; али су понова били затворени прозорп, те-се ту још задржавао задах од људске животиње. Зашто је Морис пратио Јулију, идући полако кроз сале? Зашто је хтео да је одведе у сиви будоар, на ону фотељу на којој је пре пеколико сати седела? Она је допуштала; јер срце јој је било сасвим ослабило; жеља зз пољупцима и загрљајпма мучнлаје онолико исто колико и ово дете које је водило за руку. Када је иза њих пала завеса од будоарских врата, они су бпли у мраку. Дебеле завесе, које су гледале на алеју, биле су спуштене. Та је полутама била угодна.... Усне им се нађоше и ма да се очп нису впделе, и тада увидеше да припадају једно