Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 257 Две раднице, корачајући ситно ка радионици, поздравише га с неким мангупским осмејком; он чу како једна рече: — Ето једнога који би био мој идеал! Мало даље, у тренутк.у кад се попео у фијакер, једна жена у белој тоалети, изваљена у викторпји, помилова га значајнпм погледом. II ови знаци женскога дивљења, према којима он иикада није био равнодушан, учинише му данас нарочито задовољство. Кочијашу рече: „Грису, само живо.“ Фијакер је пролазио кроз Јелисејска Поља. Париз, у мају месецу, онако накићен, жив, гиздав, прожма младићеве очи, и с добом годишњим подмлади и њега. Нешто му се светлило у будућности, ни сам није знао шта, причињавало у будућности, неки догађај који ће учинпти крај нријатној једноликој срећи, у коју се осећао мало по мало увучен. Дође до булевара Осман и узе код Гриса пољачке мелодије; после пет минута приспе до куће Сиржерове. Стара му Тониа отвори врата. Морие је лпцемерно упита: . — Да ли je ту Госпођа? — Није, одговори старица нерасположено. Пзншла је. Ви знате добро, да у ово време излази. — Кад ће се вратити? Тонија одговори слежућп раменима што је значило: „Не знам“, или још боље:. „Ви, као год и ја, добро познајете навике Г-ђе Сиржер“. II не хтевшн впше да говорн, врати се натраг. Пошто се ослободио једне бриге, Морнс оде горе. Доспеше до њега звуци пиана: то је била једна од оних многобројних лаких за певање и познатпх мелодија у којима код Бетовена у звуцима говори душа човекова. Уђе у велики салон, прође кроз мали, ублажавајућн ход дебелим засторима по поду, н тако дође до будоара. У непотпуном профилу спази Клару која је седела пред застртим пианом. Није се много променила. Сајаком црном косом, руменим уснама и танким образима као у камелијиног лишћа, било је то још увек оно особито дете које је кушало Мориса кад му се појавило у вили РСаранфил. Мало је и порасла. Она мршавост коју је имала као дете ншчезла је; али је остала витка и танка, са оном веома.јаком еластичношћу плећа која је тако грациозна и тако ретка у францускиња. Та се поДело књ. 44. 17