Delo

328 Д Е Л 0 дијелога српскога народа. Ми бисмо жељели и хтјели, да нам сви Хрвати, гдје их год има, у свакој прилици, у весељу и у жалости, буду искрена и права браћа, да нам буду вјерни п истрајни савезницп. Са углављивањем изборнијех компромиса, којп трају њеколико дана, а углављују се само са њекијем Хрватима, нећемо никада доћи до онога, до чега бисмо жељели да дођемо, и што нама Србима мора бити једини, прави смјер. ГТотребит је са свијем други, шири и искренији рад. „ГТри пошљедњпјем изборима за царевинско вијеће, наша је странка углавила изборнп компромис са хрватском народном странком. У том компромису није имала никаквог удјела странка права или правашка, како она воли да се називље. Није имала удјела, а није га могла ни имати по својијем начелима, да нигдје на свијету не има Срба. Дакле већ на првом кораку братског измирења и међусобног попуштања промашен је онај једини, прави смјер, који је имао, или барем морао да има углављени компромис. Компромис тај углављен је на брзу руку. Ради тога нико није могао ни да нредвиди њеке погрјешке, које би се иретходно саме биле истакнуле, да је било дуље за то потребито вријеме. „Наша странка није нудила никоме изборни компромис. Њој је понуђен и она га је прихватила. Кад је, дакле, наша странка била она страна, која је, барем по правнијем начелима, морала да ставља погодбе, она је морала, прије углављеног компромиса, да знаде, ако не нншта друго, а оно за које ће хрватске кандидате морати да гласају српски бпрачи. Да је, при углављивању тог првог компромиса са једнпјем дијелом Хрвата, то веома важно начело било на уму људима, који су га углављивали, не би се ппкако било догодило, да Србн бнрачн најзаконитијим нутем даду носланичко мјесто једном хрватском кандидату, који је у два нута на најнезаконитији начин отео Србима тај ноложај. Не би се још било догодило, да Срби бирачи даду посланичко мјесто другом хрватском кандидату, којн се је нрославио и нопео до њеке висине на рачун срнскога народа у Босни н у Херцеговини. А м.п сви веома добро знамо, како се сада долази до славе у тијем двјема српскијем земљама. Ове двије веома важпе чињенице, које су избиле на површину тек иошто је већ бпо углављен компроппс, пашој српској странци не могу ни најмање да поднгпу углед. Оне јој обарају углед, а п морал не стоји више па оној висини, на којој би