Delo

330 Д Е Л 0 који је, без наше, српске, и најмање кривпце застрт сада самијем трњем и коровом“. Непосредно прије скупштине, у 29. броју, штампао сам чланак Пред скупштину. За многе главешине тај је чланак био претјеран: „Још њеколико дана, па ћемо се састати на братски разговор п договор. Буде ли добре воље, а та се је већ до сада ноказала, наша скупштина у Спљету може да буде од предсудног значаја за рад и за правац томе раду наше странке. II до сада је било договора и састанака, али ни један није био тако значајан, као што може бити овај. У осамнаест година полптичкога рада, наша је странка могла добро да позна гдје је гријешила, ако је било погрјешака, и гдје је ударала добријем^ путем. Искуство је најбоља наука за будући рад у свему, а особито за политички рад једне странке, као што је наша, која може да има узвишеније идејале, узвишеније него ли икаква друга странка. „Досадашњи програм наше странке и на даље ће да остане главна основа њезинога рада. Прилике нас притиснуше. Прилике су јаче од нашијех жеља и ми морамо да удешавамо наш рад према тијем приликама. Ми сви знамо шта желимо и шта бисмо хтјели. За сада можемо.захтијевати једино, да се и нама мјери истом мјером, којом се мјери и другијема. Добро смо видјели какве смо користи имали од компромпса, које смо до сада углављивали или са једном, или са другом странком. Користи није било никакве, а могло је бити велнке. Не говоримо ми овдје о њекој материјалној, бројној користи. Мислимо на оно, што је много више и много узвишеније. „Прије њеколико година писало се у овоме листу, да нама Србима није до количине посланичкијех столица. Само да се помиримо и да се сложимо са нашом најближом браћом, па да ћемо ми све то њима дати и да ћемо сви за њих гласовати. Тако се писало прије шест година. Кад бисмо хтјели о овоме пптању и сада да пишемо опширније, могли бисмо на просто пренијети опо, што се онда писало. Не бисмо могли нншта нп додати, ни одузети. Прилике се, па жалост, ни у чем нијесу измијениле. Ове године се покушало, да се утре пут тој старој жељп, али у свему остадосмо на староме. При овоме не морама никада заборавитн, — ово понављамо — да мн ннјесмо овдје посебна грана, или носебни народ. Ми смо одсје-