Delo

342 Д Е Л 0 — Боже мој, шта сте ви то урадилп, Домје? Ви сте је убили ! Не... Спашћемо г-ђу Сиржер, ја јамчим. Шта ћете, пријатељу? Криза је била потребна. Изазвао сам је да би наступила у околностима којима ћу ја бити господар. Обиђитеје. Она вас воли. Чим јој се поврати свест, потребно је да вас види поред себе. А ја ћу опет доћи око пет часова. Лекар је добро предвиђао. Целога дана Јулија не дође до свести; само пред вече нестаде грознице, и она заспа сном дубоким и потпуно мирним. Домје, који дође пред вече, као што бејаше обећао, рече да више не види никакву опасност; тада Ескје изиђе и оде да спава, сломљен умором. Али сутрадан ујутру, око десет часова, кад запита за г-ђу Сиржер, Мари му рече „да је госпођа изашла врло рано, да је изгледала добро и мирна“. За један тренутак у банкару се појави подозрење о каквом очајничком делу. Али се брзо умири. Не, Јулија је била и сувише побожна да би могла тражити насилну смрт. „Но шта значи овај њен одлазак? Да неће да иде из Париза? Да се није одлучила да оде к Морису?“ — Г-ђа Сиржер није ништа са собом понела, ни пртљага, ни путничке торбе? — Није, господине! — Није рекла куда иде? — Није. — Није се ни одвезла? — Није. Госпођа је пешке отишла. Али, ја сам је пратила погледом кроз 'прозор. Видела сам је да је прешла булевар и узела затворен фијакер на месту према... Заиста, Јулија се беше врло рано пробудила, у прво свитање дана, и одмах ју је ужасна стварност стегла. „Свршено је... свршено... помисли. Ах! пријатељу, пријатељу мој! зар је истина? Зар те никад више нећу имати... никад?...“ Не! никад више та мала црпомањаста глава неће се склонптн на њене груди; више неће чути она фамилијарна ословљавања која је волела: „Јулија! моја Ју!...“ Све је дакле било свршено, овога пута, свршено без поправке. II она сама је хтела тако: хтела је то чим су јој оне грозне врсте Морисове утонуле у очи; и она виде да се та воља беше тајанствено учврстила делиријумом, тешким сном последњих часова. Помислн: „Кад би