Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 343 он био ту, кад би ми рекао: — Моја Ју, волим те као и пре, хоћу да будем твој као пре... ах! ја бих била та која не би то хтела, која би рекла: — Не, не!“ II ма да их је одбијала као мору, речи из писма долазиле су јој на памет: „Вп сте ме задобили; за време мог одсуства, ви сте у мени, ја патим... не бих хтео да патим због тога... никад се нећу оженити том сиротом женом...“ Није то рањена женска сујета Јулијина из које текла крв: то је још бпла њена љубав, она љубав која никад није пздала, нити се смањила... „Да ли ме је волео? Да ли ме је само икад волео? Да му нисам била само за то да му време прође, да се забави?“ Али успомене се пробудише и протествоваху. Кад ју је он облетао својим жељама, кад је Клару толико заборављао да се огорчена девојка вратила у манастир, он ју је волео, заиста, то јејасно, у тим тренутцима. И три године њихове заједнице, то није била лаж. Она виде врло јасно : „Волео ме је, јако волео... Волео ме је без задњих мисли, све до оног часа када се Клара вратила овде“. Устаде, обуче се без размишљања, не знајући који је час, не позивајући Мари да јој помогне. У тами њена очајања, указивало се свитање, ах! жалосно свитање, као оне бледе поларне зоре које врло мало трају између дугих норвешких ноћи .. . Њена савест је тајанствено радила док је она лежала у грозпици. Савест јој бејаше рекла; „Нешто је умрло. Ту је крај једног доба...“ А и хујање јесењег ветра, носећи последње лишће, говори: „Ту је крај веселих дана. Ето зиме...“ Да, тоје била зима, овога пута; она је осећала то, и сваки пут кад ју је прожимало то осећање, задрхтавала је целим телом... Нешто је било умрло... Обуче се као у жалости за последњи поход којн се чини после једне смрти. „Капела у Туринској улици... О.пат Пге!“ Капела јој се оцрта пред очима, а такође и црна силуета исповедникова. Понова је обузе жалост, нова туга је потресе, баци је на колена, на земљу, и она узвикну: „Боже, имај сажаљења, имај сажаљења!“ Могла је промуцати само ове узвике. Шта би она и могла молити од онога који дели људску срећу и људски бол? Њеном болу није било лека; она није ни хтела да се од њега излечи. Понављала је: „Боже... Боже мој...“ као што деца, кад осећају бол, зову своју мајку, ни због чега другог него да бп 23*