Delo

372 Д Е Л 0 — Хаљина? Тада се Аделина приближи још више и загледа у кутију. На хаљини је бпо један бео картончић. Узе га грозничаво и прочита. То беше посетница њеног мужа, на којој је било написано оловком: „Мојој драгој Аделини, да бих јој јавио нашу срећу“. Аделпна погледа зачуђено служавку. — То је поклон од господпна. Да, то беше поклон. Дакле? дакле није се догодило нншта? није сазнао ништа? Њен разум још није могао да јасно мисли, још је у њему владала збрка. Поклон? Зашто? Да није данас њен имендан? Рођендан? Није. Зашто поклон? Ах! „Наша срећа.“ Каква срећа? Извади хаљину из кутије и разви је. II докле ју је још сузних очију посматрала, отворише се врата п појави се Џемс, који као укопан застаде на прагу. — Шта значи ово? — упита Аделина, усиљавајући се да се насмеје. — Јеси ли прочитала карту? — Јесам. — Па онда? — II крочи два корака унапред, пруживши јој руке. Аделина, не мичући се, наслоњена на постељу, подиже руке п спусти их у његове. — Захвали ми дакле. — Добро... али не разумем. — Сад ћу ти казатп све. Затим окренувшп се Каролини: — Треба одмах с тавана скинути сандук и спремити све за мој пут. — Зар путујеш? — упита Аделина зачуђено. — Да, и остаћу на путу осам или десет дана... Сад ћу ти причати. Алп се веома журим. Полазим у 7.55, готхардском пругом. Потом додаде Каролини: — Брзо, брзо. Спремите сандук; сад ћу ја доћи. — А зар нећеш пре вечерати? — Не, вечераћу у станпчном бифеу с једним пријатељем. Каролина изађе. — Дакле, пре свега, — упита Џемс, — јесам ли добро изабрао?