Delo

ЂАВОЉЕ ЦАРСТВО i Једног црног дана пуче глас: — Ето Швабе!... А тај глас, као гром из ведра неба, порази п мало и ве> лико, и Србе и Турке, по свој Босни и Херцеговинп. И све што мога понијети пусата скочи на ноге и отрча: да ожђелдијом из кубура дочека тог новонаметнутог а црног господара у црним чизмама а под црно-жутим барјаком. Па тако и ја. Долетим кући, да се наоружам, па куд и остали. Кад тамо, да видим јада изненада. Затекох стару мајку више пријеклада, саму самциту. Плаче, кука, и бије се шакама у прси. — Шта је, нано, ако Бога знаш?!... — Не питај!... рече: — Јади моји и твој црн образ, ето што. Нестало ми Милице. Данас, још око ручањије’ доба, послах је, по мојој несрећи, доље на извор по воду. Како оде, више се не врати. Ја чек-чек, а чек-чек — ње нема. Оно ме нешто уледи. Те, укоје је не би позадуго, отрчим за њом трагом, да виђу шта би од ње. Окрећи се, обрћи се, зови, којевитезај, претражи и пребери, да је кабил, и сваки грмен и сваки камен, на јаде ми дође вас дан, — нема, нема. Како ње, тако ни кабла што је однијела. II жива сам умрла од стра’, да је није какав ђаво сподбио, па ил’ у јаму скочила, или с’ у Неретву утопила, или да је нијесу раскубли вуци, или заробили Турци... шта ли, како ли?... Но трчи, по Богу дпјете, не’ш ли је ђе ачкат’, — е видиш ђе је наг’о дан, па, ако прпмркне или је и ноћ затече ванка, а како с’ ово узмутило вријеме, никад ти је више своја кућа неће гледат’!... Куку мени преку-