Delo

ЂАВОЉЕ ЦАРСТВО 387 репати, руњави, и рогати их ђаволи шпбају својим канџијастпм а бодљикавим реповима, н час-по их гладе и гребу уз груди и образе својим чекињастпм и бабастим црнобразима. Оне се увијају од бола, и циче — а та цика служи као музика, и увесељава цара и господу његову. Ето ђе и ја, и како ми се неће, угрентах и западох. VII Како улећех унутра те бих до хаждаје, мој чудни коњ измиље испод мене, као дах. И ја осјетих под ногама клизаве крљушти и леђа хаждајина. А од мога се хата за тренут ока ту преда мном створи прво вук, па јагње, па змија, па дијете пеленче, па најзад онај исти утворењак што сам га срео с магаретом. II на томе се и заустави, само што сад имадијаше реп и рогове прида. Поклонивши се пару и господи, мој им нечастивн сапутнпк рече нешто њиховим језиком, и показа на ме прстом. Менп се пак ухвати мрак пред очима. Дршћући и цвокоћући зубима, падох ничице пред вражјег ћесара, ударих челом о тле, и, у страху, поклопих очи рукама. Дигоше ме. А цар зађе први: — Слушај, ђетићу! Ми смо давно чули за те, и одавно си нам на оку. II, буди хвала нашој вјечној сили и умјешности овог мог перјаника (показа жазлом на мог пратиоца), имамо те већ у својим рукама. А сад од тебе зависп: или да будеш најсретнији међу браћом, или да те стрпамо на муке паклене. Пљуни на часни крст, чојство и поштење, име и језик и крв од које си, п бићеш што и ми — вјечан и сплан и блажен, а моја ти царска милост неће оскудијевати од данас па за довијек. Пристајеш ли? — Пристаје, како да не!... прихватише ђаволи, не давши ми ни проговорити. — Е, па добро!... настави цар ђаволима: — А ви га сзд по нашем хадету „причестите“ и у наш закон и коло уведите и обрлатите, па га што прије вјенчајте с оном нам најновијом робињом: не би ли га што јаче пригвоздили за нас и наш род! А послије тога ми га доведите, да га испитам: за шта је способан, те да му се, према томе, и улога одреди. Дакле, на посао!..