Delo

А П А К Л Р Е Њ II П А 67 Обојнца су бшш код Вропског у ескадрону. Господин титуларнп саветник Венден, долазио је код команданта иука са жалбом на његове официре, који су му увредили жену. Млада жена, као што је прпчао Венден, — он је био ожењеп ире шест месецп, — била је с мајком у цркви и осетивши на једаниут да јој је тешко, што је долазио услед извесног стања, није могла више да стоји, и пошла је кући на првом фијакеру који је нашла. Тада је почеше јурити официри, она се уплаши, припаде јој још више тешко, те дојури кући и устрча уз степенице. Кад стиже сам Венден из канцеларије, чу звонце и неке гласове, изађе и спази пијане официре с писмом, те их истера. Молио је да буду строго кажњени. — Е, знате шта рече командант пука Вронском, позвавши га к себи, — Петрицки се већ више не може сносити. Не прође ни недеља дана да не наирави какву комедпју. Овај чиновник неће оставити ту ствар тако и тужиће и даље. Вронски је видео колико је то неблагодарна ствар и да ту не може бити двобоја, већ треба употребити све да умири тог титуларног саветника и заташка ствар. Командант пука је дозвао Вронског баш зато, што га је познавао као племенптог и паметног човека, а главно је човека, који много цени част свог пука. Они се договорише и одлучише да Петрицки и Кедров морају ићи с Вронским да се извине том господину титуларном саветнику. II командант пука и Вронски знали су да име Вронског и значка крилног ађутанта мора много утицати на господина титуларног саветника да се умири. II заиста та два средства су донекле и помогла; али резултат измирења ипак беше сумњпв, као што и причаше Вронски. Дошавши у француско позориште, Вронски оде с командантом пука у фоје и испрнча о свом успеху или неуспеху. Размисливши о свему командант пука одлучи да остави ту ствар без последица, али после ради свог задовољства узе распитивати Вронског о појединостима тог састанка, и дуго се још смејао слушајући причање Вронског како се господин титуларни саветник, који се већ беше умирио, попова љутио чим би се сетио појединости те ствари и како се Вронскп, хватајући се за последњу реч измирења, повлачио, гурајући пред собом Петрицког. — Гадна ствар, али врло смешна. Та не може се ваљда Кедров тући с тим господином! Дакле тако се много љутио? 5 *