Delo

ТАТИН IIOBPATAK 27 железничкој станици. II тај пут је каљав и тегобан. „Боже мој! — рекох у себи — где оста онај несрећни човек‘?!“ II таман да потонем у дубока размишљања о томе, а на томе каљавом п тегобном путу, пз једне низине, указа се ова слпка: млада жена, сва у ритама п боса, журп ка железннчкој станнци. Пред њом је на неколико корака .један мушкарац врло жалосно одевен. Она на рукама носи мало дете, на кркачи јој је опет мало, али нешто веће дете него оно што јој је на рукама, п за скут јој се ухватпло девојче босо и чупаво. За свима њима немоћно корача кученце као авет суво и без једног ува. Кад воз прнсне према њима, они застадоше и упптни иоглед упреше на ту мртву ствар без душе и срца... Јесу ли одговор какав очекивали? „То је цела кућа пошла да дочека домаћина“ рекох ја у себи, и онда ме таква туга обузе, да у грлу осетих као да ме нешто гушп. „Јаднпци, кога ће дочекати?!“ — Господпне — рече ми једна проста жена која је седела ирема менп — вама је нешто тешко? вн плачете? — Не — рекох ја, и сузни поглед упрех кроз прозор. А под селом, на једном брежуљку, впди се разграђено гробље са впсоким накрпвљенпм крстовима. Оно је обрасло у трње и глог, и видим неколико оваца како по њему штрпкају још заостало зеленпло.. . Чеда Попови*. \